Шта је смисао рада у просвети? Због чега је лепо бити наставник? Да ли би она поновила свој професионални пут? питамо на почетку разговора госпођу Савковић.

Када бих изнова почињала опет бих била просветни радник. Волим посао са ученицима. Нисам се покајала ни што сам постала директор. Желим да изграђујем, да унапређујем. Била сам учитељ, постала сам директор, храбро сам се упустила у научне воде. Завршила сам магистратуру са темом о еколошком васпитању. Касније сам уписала докторске студије. Моја докторска теза је везана за инклузивну наставу. Ни то није случајно. Волим да помажем људима, да их слушам. Имам ментално заосталог брата и дуго сам била окружена децом с посебним потребама. Онда сам дошла у школу која једина у региону има одељења за такве ученике.

Овде имамо целу основну школу за такве ученике. Имамо их пет, шест по одељењу. Некако ми се чини да је наша школа тиме благословена. Зато што ученици из редовних одељења науче од малих ногу да постоје другачија деца од њих и да и та деца имају своје жеље и потребе и да их треба поштовати. И некако ми се чини да ученици из наше школе оду у свет мало емпатичнији од осталих.

Да ли је то заиста тако?

Да, стварно је тако. Ја сам пуно пута била у ситуацији да негде у граду сретнем особу хендикепирану, физички или интелектуално. Познаници који су бивали са мном нису знали како да се понашају. Хтели су да побегну. А наша деца из школе не беже. Они желе да помогну. Зато што овде живе са другачијима. Временом стекну емпатију према њима и заштитнички однос. Други немају такав однос, јер немају искуства са таквим особама.

Када је почела инклузивна настава?

Закон о основној школи је увео инклузивну наставу 2009. године. Прошло је неколико година у сналажењу, несналажењу, тумарању, док се настава није имплементирала, док родитељи деце с посебним потребама нису сазнали да њихова деца могу да постану ученици редовних одељења.

Да будемо прецизни, инклузивна настава је добра за граничне случајеве ометености. Таквој деци је добро дошла подршка, стимулативна средина. Али за децу која мало могу, која ништа не могу у образовном смислу, социјализација у великој групи, не мислим да је могућа.

Шта је лепо у томе бити наставник или директор школе?

Мислим да је бити наставник помало божији посао. Радити са младим бићима је веома одговоран, креативан и важан посао. Неће бити прогреса и нећемо имати бољу државу и друштво, ако не приметимо, изградимо и испратимо нове Тесле, Пупине, војсковође и државнике. А имамо их. Али имамо и ометања. Недовољно се бавимо најдаровитијима. Полазимо од тога да је њима Бог све дао и да ће моћи и без нас. То није тачно. Њима је потребна наша подршка.

Да ли су наставници вољни, спремни и способни да помогну најдаровитијима?

Већина јесте. Али их временом обесхрабри одсуство разумевања од стране директора. Ја ту видим своју улогу. Да препознам, охрабрујем и награђујем. У овој школи ко хоће да ради добија све. Тражиш интерактивну таблу, добићеш је. Не сутра, али за месец, два сигурно. Имамо четири интерактивне табле, више од било које школе у Ваљеву. Све смо их добили преко разних пројеката. Ко хоће да рад са децом унапреди макар за зрнце изнад оног што је прописано, добиће сву могућу подршку. Јер је знатан број оних који би за пуну шаку песка хтели да буду испод оног што је прописано. Зато ми је важна ова Награда града Ваљева. Јер сматрам да је препозната ова моја основна тежња за квалитативно унапређење рада са децом.

Владика Николај је написао да је први задатак учитеља "да децу револтирају против зла". Ако би их свему научили а не би томе, ништа нису учинили. И обратно да их ничему нису научили, али да су их револтирали против зла, па су опет све урадили. Како стоје наше школе, ваша школа, по том питању?

Имамо ми то у Школском развојном планирању, најважнијем документу у школи који се доноси за период од пет година. У том документу смо написали да желимо школу без насиља, као место где се негују доброта и љубав. Да ли имамо времена и енергије за то? То је дискутабилно. Не могу рећи да сви сеју доброту и да на то мисле сваки дан. Али инсистирамо на реду, културном и солидарном понашању.

Нешто ми је јако важно, а то је подршка ученицима. У школи највише волим понедељак. Тада звецкају медаље са освојених такмичења одржаних преко викенда. Сваки такав успех буде констатован на нивоу школе и подржан.

По ономе што знамо о вашој школи, могло би се рећи да је по свему узорна.

Мислим да овако треба да изгледа школа. Градска управа помаже колико може, а то је знатно више него у другим градовима. На време се поправља кров, столарија, фасада, кречи се. Ђаци могу да одаберу да уче један од пет светских језика, и по томе смо јединствени у ширем окружењу; имамо савремена наставна средства. Требала би нам још једна смена. Школа треба да ради макар осамнаест сати током дана. Да се у њој стално нешто дешава. Ми све догађаје бележимо у свеску културне и јавне делатности. Зачудим се на крају године, када то одштампамо и придодамо годишњем извештају о раду школе, шта се све вредно пажње издогађало код нас.

Ни у једној школи се наставницима не даје прилика за стручно усавршавање као код нас. За то постоји документација. Ми смо једина школа која има спољњег просветног саветника. Наши ученици и наставници увек ће добити подршку за сваки напор којим желе да унапреде своја постигнућа.

Мијо Стојкановић

ОШ "Нада Пурић" има око 550 ученика у 24 одељења редовне наставе и пет одељења ученика с посебним потребама. Плус два одељења продуженог боравка. У школи су запослена 72 радника: 14 наставника у разредној настави, 31 наставник у предметној настави и пет дефектолога у одељењима која похађају деца са посебним потребама.

Школа има две фискултурне сале и библиотеку са шест хиљада књига. Ученици издају  лист који се зове "Наш глас".