Морам ли да будем...
Током лета водио сам трибине у Духовној библиотеци "Св. отац Јустин". Гостовали су игумани наших манастира, међу њима један доктор теологије, публицисти, чак један академик проф. др Предраг Пипер. Говорило се о озбиљним питањима вере, духовности и живота. По мишљењу уважених предавача и посетилаца био сам добар и компетентан саговорник.
На једном радију седмично водим емисију која је углавном посвећена Ави Јустину Поповићу. Слушаоци нису богзна колико бројни, али они које познајем лепо говоре о емисији.
Ученицима другог разреда Средње музичке школе предајем социологију. Деца, која су веома заинтересована и пристојна имају само један час социологије седмично. Морам да се припремам као да имам и четири часа дневно у више разреда.
Уређујем овај портал. Пре неко вече говорио сам у атријуму Дома културе са Бранком Лукићем и Узелцем о књизи Три дана љубави Усрефа Османовића. Догађај је испао веома леп, било је тачно 100 људи, мени су после казали да сам Усрефа, његово писање и његову родну варош Сребреницу учинио врло живим и привлачним. Не тражим најпрецизније речи, нити се овим хвалим, само желим да укажем на широк дијапазон послова које успевам да обављам, на најмање задовољавајући начин. У егзистенцијалном смислу, то не значи готово ништа. Иако школа плаћа по закону, али тако је мало часова да ту нема шта да се плати, иако је манастир Ћелије, као организатор духовних трибина и покровитељ радијске емисије, предусретљив колико је то год могуће. Не бисте поверовали колико је то све у свему мали новац.
Наравно да ме та чињеница у овим годинама и са оволико искуства чини нервозним и дубоко незадовољним. Човек почне да криви самог себе због тога, помиње се властитих особина које су му помогле да дође у незавидну ситуацију. При томе ја уживам у свему томе што радим, лепо ми је и потпуно сам испуњен. А онда сам узео у руке НИН од 22. септембра ове године. Тамо је објављен интервју са нашим писцем Дејаном Тијаго Станковићем, добитником награде "Бранко Ћопић" за роман Есторил. Дејан Тијаго Станковић је дуго живео у Португалији. У одговору на једно питање он каже: "Да би у овој земљи пристојно живео, човеку није доста само поштено да ради и заради, већ мора да има неке посебне способности, као супермен. С тим напором који људи у Србији улажу да би преживели, на другим местима се живи сасвим добро. Изгледа као да се овде оре неплодна њива. А можда ми негде суштински грешимо? Да применимо неке проверене методе, али да их ми не прилагођавамо много, па да видимо шта ће се догодити? Можда наша њива није толико неплодна, него је ми обрађујемо погрешно, неком застарелом технологијом. Јер не знамо за боље".
Није се тешко препознати у овим реченицама нашег писца.После њих човеку буде лакше, мада се у суштини ништа битније неће променити.
Мијо Стојкановић
.
About the Author
Ostavi komentar
Реч уредника
