По дефиницији политичари се баве реално могућим. Ако хоћете туризам на Дивчибарама, а хоћете, онда ви осим обавезне комуналне инфраструктуре морате још нешто урадити, да пошаљете поруку потенцијално заинтересованима да се ту нешто мења набоље. Организујете дочек Нове године горе, на пример. 

А онда се јави цела гарнитура критичара и полемичара који кажу, зашто четрдесет километара од Ваљева а не у самом Ваљеву. Игнорише се мишљење угоститеља и самих посетилаца од те ноћи. "То је бацање народу прашине у очи, одсуство сваке смислене идеје како се Град води", биле су примедбе најоштријих критичара. 

Али јавно мњење Ваљева се усмерава у погрешном правцу.Површни су то разлози људима за размишљање, заузимање ставова и коначну љутњу на власт, што је претпостављамо крајњи циљ критичара.

Није ово једини пример. Толико се мастила и жучи излило око изјава, аутомобила, путовања. То треба, али те ставке не заслужују тешку артиљерију и хаубице. Не треба подјаривати људе тек тако, без озбиљног разлога.

Хајде, да видимо која  власт, који градоначелник, су у Ваљеву, били прихваћени после 2000-те године? Тому су на пола мандата развластили његови. Др Томић је такође, скоро одмах, оспорен на недостојан начин. А у ваљевској политици достојнијег човека тешко да је било. Зоран је проглашен манекеном, а Станка су убедили да он и не треба да има градоначелничких амбиција. Са овим садашњим ће ићи теже, јер он зна и хоће да узврати. Узгред, сви су поменути градоначелници са својих функција отишли са мање политичког угледа него што су га имали пре тога.

Пре двадесет година на Радио Ваљеву бавио сам се темом зеленаштва које је тада, тако смо мислили, било тек у повоју. Ако не рачунамо време Милована Глишића из 19. века. О зеленаштву  нам је тада говорио пензионисани заставник ЈНА, који је изгубио стан, плац у околини Ваљева и аутомобил.Човек поштен и мекан. Са стручне стране саговорник нам је био, такође, нажалост покојни адвокат Зоран Милић. Тај изузетни човек и одличан судија и адвокат, казао нам је тада да ти фиктивни уговори о наводној продаји куће или стана, пошто сте узели  новац под зеленашком каматом, нису  законити. И да се могу оспорити на суду. Али у пракси се то није догађало. Зоран Милић нам је тада веома убедљиво рекао да он никада није написао такав уговор, али да неки други адвокати јесу. Иначе тих уговора не би ни било. Људи су из лаковерности (посудим новац за посао који ћу брзо обрнути) или из невоље, или с  намером да посуђени  новац  некако и не врате, губили куће, станове, аутомобиле.

Да ли је та злокобна појава нестала, да ли је макар сведена у минорне размере. Не и не. Погледајте отворених очију око себе Питајте установе које се баве принудном наплатом по судским пресудама и решењима колико имају после те врсте. И ко би све у тај ланац могао бити укључен. Зачудили бисте се која су све звучна и угледна имена повезана с тим срамотним послом. Ако је Тај посао је наравно скривен од очију јавности, али га има и то у забрињавајућим размерама. Ма колико се трудили не можете наћи податке  ко се све тиме бави, или колики број људи, од оних који узимају новац по зеленашким каматама, то раде из љуте невоље. И тиме хрле у несрећу.

Преокупација локалне власти је Дом здравља, индустријска зона, обилазнице, корита река, реновирање Дома културе и болнице и слично.  Ту их превасходно треба пратити, критиковати или констатовати да је нешто добро урађено.  Политичари не морају да  знају да људи узимају новац по зеленашким каматама и да губе куће и станове. Али када би показали да знају за то, када би казали да је тај посао неприхватљив, када би упозорили грађане и показали разумевање за унесрећене, ми бисмо их више поштовали. Знали бисмо да су ту са нама. Ваљда им то треба да буде важно. Ми, креатори јавног мњења, полемичари и критичари треба будемо социјално изоштрени.  Да нашим писањем и указивањем омогућимо осуду тог срамотног посла. Такве теме су праве теме.

Мијо Стојкановић

.