На крају званичне посете Ваљеву, шефу Делегације Европске уније у Србији, Мајклу Девенпорту, представљени су и уметници Ваљева. Углавном песници, сликари и издавачи.

Шта је било од тога? Наравно, ништа посебно. "Господине Девенпорт, ово је тај и тај, пише песме. Госпођа пише песме и слика. Ово је песник и библиотекар. Завршио је два факултета. Ово су, господине Девенпорт, наши издавачи".

"Хвала лепо, желим вам свима пуно успеха", узвратио је високи гост. Светлана Јевтић Петронић, секретар Књижевне заједнице Ваљева захвалила је господину Девенпорту што је тако лепо научио српски језик и сада може без преводиоца да разговара са нашим људима. Господин Девенпорт се и Светлани лепо захвалио.

Издавачи су онда скромно и стидљиво казали господину Девенпорту да је тешко издавати књиге у Ваљеву, и у Србији вероватно, и још теже живети од тога. "Знам, желим вам да истрајете и да успете", узвратио је господин Девенпорт.

Онда је било завршено, уметници су се разишли и то би у стара времена био крај тог догађаја. Али интернет и тзв. друштвене мреже не дају да буде крај када је логично и да  и буде крај. Кренуле су салве напада на песнике, сликаре и издаваче. 

"Продали сте се. Где вам је достојанство? Зашто сте му ишли на ноге? Шта сте од тога добили? Девенпорт је представник омражене ЕУ, још је његова земља напустила ту организацију". Има још тога у сличном тону.

Познаник који ми је ово јавио, и који је био на том сусрету, није могао ни да сакрије ни да савлада ојађеност због тих осуда.

Заиста како ти људи тако лако дигну глас осуђивања? И на кога?  Ти су уметници позвани (а могли су бити на њиховом месту и неки други из Ваљева, то ништа не би мењало на суштини ствари) и одазвали су се, да ето буду представљени високом госту. Позвала их је библиотека која им можда организује у свом простору књижевно вече или изложбу. И пристојно је да се на ту услугу узврати одазивањем на позив. Нису они очекивали да им  високи гост у тих 10 секунди обећа превођење књига на енглески језик, нити стипендије или финансирање издавачких подухвата. Ништа од тога.

Ти људи воле уметност и желе да се до краја живота њоме баве. И то је само по себи лепо. Бављењем уметношћу ви бежите из равнодушности, дајете властиту слику света, бавите се идејама и емоцијама. Тражите смисао света око вас и танку нит племенитости. И знатан број тих уметника то ради у скромним условима, у грчевитој борби да им изађе нова књига, да приреде изложбу или да издају нову књигу, ако су издавачи.

Град њима, или некима од њих, помало помаже с времена на време. Наравно то је далеко од довољног. Понекад је мало и увредљиво. Ваљево, руку на срце не може помагати сваког ко пожели да се бави уметношћу, али  ови људи то знају, па и не кукају.  Мада би се мало више обзирности (критеријума) у сагледавању коме би колико требало помоћи могло наћи. Али зато вам требају квалитетни критичари, комисија и воља. Код нас тржишта има за мало шта, а камоли за поезију, сликарство, романе ваљевских писаца. Тако да ко год може гледа да се не узда у тржиште.

Видите, знатан број од тих људи је без икаквог посла. Неки раде ту и тамо. Само двоје, троје имају солидна запослења. И ви онда нападате такве људе. С морално надмоћне висине!? Да ли, заиста? Јавно мњење код нас углавном и напада слабије и по правилу стане на страну моћних. И то није нимало морално ни храбро. 

Шефу Делегације ЕУ у Србију тог дана  су представљени: Аца Видић и Момчило Трифуновић, песници и издавачи; Марија Шкорнички, песникиња; Драган Павловић, песник и библиотекар; Благоје Ранковић, песник; Марија Илић Гачић, песник и сликар; Јованка Божић, професор, бави се писањем и сликањем. И ми им свима желимо да истрају. Да се не обазиру.

Мијо Стојкановић

.