Након што је у Лозници преминуо дечак од тровања, а пре тога је само сломио руку, министар Лончар је упутио стручне комисије састављене од угледних београдских лекара и професора да испитају стање у општим болницама по Србији. После њихових извештаја смењено је једанаест директора општих болница.

Др Грујичић је био што в.д. што директор Ваљевске болнице три године и који месец.Колико разазнајемо није за његовог мандата било великих достигнућа у болници, али није било ни великих брљотина. Одржавано је затечено стање, објављено је да је болница за то време вратила прилично дугова, купљено је нешто опреме, а нешто је стигло од донација. Међутим, мислимо да др Грујичић није био срећан на том месту. Мислимо да се није добро осећао. Његов заменик др Владимир Срећковић, одмах на почетку мандата, оспорио је квалитете др Срећковића, што је врло неуобичајено и у оваквој пракси каква је наша. Било је протеста како је примљено 60 лекара и медицинских сестара већ у децембру 2013. године. Радници су писали петицију за његово разрешење 2014. год. наводећи да је др Грујичић нестручан и да не уме да организује рад служби и одељења.Та су оспоравања и ометања директоровања др Грујичића трајала једно годину дана па су се утишала.

Негде је др Грујичић изгубио корак. Он је у Ваљеву био са знатно више ауторитета пре него што је постао директор. Био је једно време први човек Српске радикалне странке у Ваљеву, па је овде засновао и Српску напредну странку. Око тога се својски трудио. Пред изборе 2012. године важио је и као кандидат за градоначелника. У тим преметањима, супротстављеним групацијама у оквиру странке, др Грујичић је застао а други су прошли напред.

Из којих разлога још др Грујичић не би требало да жали што више неће бити директор? Зато што је достигао свој максимум. Он нема урођени таленат за политику. Има углед лекара, пристојног човека, то му је отворило врата у политици, али  он ту није био препознатљив. Његови су политички наступи били монотони, без харизме. Нити је политика обећавање на све стране, па се онда на то заборави.

Добивши место директора болнице суочио се одмах са снажним  отпорима. Ни добар део јавности није његово именовање срдачно поздравио. Код нас је тако: када изгубиш престиж у странци, остављен си на милост и немилост, многи осете слободу да вас нападају. То мора да скреше ентузијазам, па вероватно и код др Грујичића. И да је наставио да буде директор још неколико наредних година, сигурни смо да се и даље не би добро осећао. А странка тада сва у струјама није сматрала да "свог" директора треба снажније да подржи.  Сада, пред крај службе,  преостаје му да поново спозна да је посао лекара-хирурга одговоран, стресан и леп. Макар на почетку директоровања, а можда и касније, др Грујичић је радио и у оператаивној сали, па му "повратак" неће тешко пасти. Колеге не би требало да му уобичајеном осветољубивошћу, спрам палог директора, отежавају пун повратак послу хирурга.

Мијо Стојкановић

.