Зато што сам већ после 10 година од матурирања, а поготово после 20 и 25 година, желео да разазнам какви су људи постали моји некадашњи другови и другарице. Како живе, какви су им погледи на свет, шта раде у животу, да ли су добри људи?

Нисам успевао. Зато што њима није било стало до тога, што се стварала атмосфера у којој такви разговори нису били ни примерени. Ко је у средњој школи као био духовит, а није био, хтео је то да буде и после 20 година.  Галамџије, који су стално имали упадице и реаговали на све, хтели су то и сада. Лепотице, које у међувремену нису стекле образовање нити неко значајније место у вароши, понашале су се укочено и извештачено, а оне су мислиле да је то и даље надмоћно, па и отмено. Сметало ми је да се сада зрели људи понашају као неозбиљни адолосценти. Професори с толико генерација које им дефилују пред очима тешко да су знали о коме се заиста ради. 

Понека девојка није долазила на матуре, имале су љубоморне мужеве, неки нису успели да заврше факултет па им је било нелагодно, неко је, истину говорећи, имао и горке успомене на "најлепше" животно доба, па је изостајао.

Један школски друг, Муслиман из села преко пута Перућца, долазио је на 10, 15 и на 20 година од матуре. Фини дечко који је хтео и знао да разговара о времену садашњем. На 25. годишњицу није могао бити позван. Већ је био почео  рат у Босни и Херцеговини. Он је гимназију и Вишу школу завршио у Србији. Запослио се у Сребреници. Оженио се и добио троје деце. Њему није било ни до каквог рата. Мобилисан је и погинуо је. 

Без смислених разговора, не бивајући склон алкохолу, без жеље да уз баналне разговоре плешем са школским другарицама, нисам видео ваљаних разлога да више одлазим на годишњице матуре. Тако да када ових субота, седећи на Десанкином тргу, видим групе људи од 60 и више година, како од Гимназије иду према ресторану "Златибор" да прославе неку високу годишњицу матуре, не завидим им. Напротив. Знам да ту нема ничег занимљивог што би човека обрадовало и учинило му дан пријатним.

Мијо Стојкановић

.