Анкета је емитована на радио-станици, која по њиховом слогану емитује музику "коју Србија највише воли". Анкета је трајала кратко, свега пет, шест људи је говорило о Првом мају. Унапред се  хтео резултат да је то био тако весео, богат и леп празник, па су за анкетирање бирани они који су по годинама могли тако Први мај и да доживе. 

Међународни празник рада у својој суштини није то. Тим празником се славио рад и подсећало се на штрајкове којима су се уз разбијене главе и изгубљене животе тражили праведнији услови рада. Али у оно доба у СФРЈ се тај празник доживљавао као пикник, пиће и печење. Човек је слабо биће, склоно да иде лакшим путем, да се препусти задовољствима.

Међутим, постојао је и неписано договор између власти и радничке класе. Ми вас нећемо терати да црнчите на радном месту, као што се црнчи данас код приватних послодаваца, нећете добити отказ, ма какви радници били; добићете повољне кредите да саградите кућу, опремите стан који сте добили, да купите аутомобил. А ви заузврат нећете доводити у питање власт Комунистичке партије и успостављен систем власти. Бићете тихи и послушни. Радничка класа могла је бити друга уговорна страна, једноставно јер је постојала. Само је у Београду пред распад државе било 344 000 индустријских радника. Данас их нема ни 30 000 и то ако се урачунају и раднице по пекарама, које у пећнице убацују кифле и переце да се испеку. У Ваљеву је у то доба било 18 000 само индустријских радника. Данас их је три пута мање.

Ту је државу, ту индустрију, тај број радника, требало  чувати, бринути над њима. Али владало је расположење разбибриге и заборава. И, ето, дошло је до свега оног. Учесници у поменутој анкети ни данас, како су показали, нису свесни да су прасићи, јагњићи, пикници, ладно пиво, разбибрига и заборав допринели да се одбаци сваки осећај могуће опасности, да се то може и изгубити. Држава је у сваком, не само материјалном погледу, разграбљена и поједена на струку.

Онима који се данас осећају припадницима радног народа честитамо Први мај.

Мијо Стојкановић

.