Одела, униформе, чинови, обележавају епоху у којој су доминантно ношени. Врло често обележавају и чине струку, тако да још као деца научимо да разазнајемо полицајца или војника. Некада је човек чинио струку а одело је било додатна, не и споредна ствар. Показало се, међутим, да и одела и униформе могу да носе човека. И од тада су све униформе, одела, чинови почели да бледе и да им се смањује достојанство, у нашим очима, сада већ испуњеним већим чудима, него у време када смо били деца. Полицијска униформа остаје у сенци, свуда уочљивијих, криминала, дроге и несигурности у нашој друштвеној збиљи, а последњи српски војник који је са успехом ратовао био је војвода Живојин Мишић! Након њега смењивале су се униформе — шнитована радна одела, али победа више не беше, само порази. Не дао бог више ратова,овој напаћеној земљи! Јер садашњи војници не стижу да покосе траву на војном им полигону, нити да уреде некадашњи Дом ЈНА у овом граду,да не идемо даље. Политичка елита је шетала одела и кравате широм света и пред домаћим гледалиштем, али се држава смањила, а наши новчаници испразнили. Општинске структуре, по угледу на своје колеге на републичком нивоу, и саме су постале углађеније, затегнутије — све манекен до манекена. Споља гладац... Додуше, стигле су „друга рука“ продавнице, у којима и обичан свет може да пронађе за себе одело, као ново, неретко и фирмирано, а младе жене и девојке да се обуку са мало новца, а опет са стилом. И као у причи о царевом новом оделу, потребан је неки безазлен, детиње чист глас да узвикне — цар је наг, ваљда би нас то подигло из свих наших обмана и самообмана. Деца ће нас спасити, деца и цвеће — својевремено је записао свети Јустин ћелијски. Деци је и даље најлакше. У сваком оделу су лепа и искрена. Највећим делом би волели да, када одрасту, буду у некој од униформи са наоружањем. Радосна су и безазлена — још увек су украс и нада света. Ван тога, одела, униформе, чинови, све више модела, све мање људи.