О том проблему наше фудбалске репрезентације још из доба СФРЈ не говори се, или се понеком омакне тек узгред. А на више светских првенстава наша репрезентација се распала изнутра изгубивши страст да се бори, или би необјашњив страх оковао ноге и срца  играча.

Неко вече на једној телевизији је поменуто како је Шекуларац, пред полуфиналну утакмицу против домаћина Чилеа 1962. године, наводно молио политичко руководство да макар обећа веће премије од предвиђених. Обећање није стигло, ми смо изгубили од Чилеа и задржали се на четвртом месту. Што је свакако био изузетна успех.

То се поновило и у Немачкој  1974, када смо имали, такође, одличан тим са Џајићем, Бајевићем, Облаком, Богићевићем, Каталинским, Аћимовићем...Добро смо играли у групи, а непрепознатљиво у следећој фази. Фудбалери су опет тражили веће премије, одговорено им је уобичајеним контрапитањем тог времена: Знате ли ви колико зарађују рудари? Ни ауторитативни Миљан Миљанић није успео да одржи борбени ентузијазам играча.

У Шпанији 1982. године било је још горе. Нисмо прошли у други круг. У последње две утакмице прве фазе било је тешко гледати безвољну, разбијену репрезентацију. У Француској 1998. са изузетним фудбалерима Стојковићем, Мијатовићем, Савићевићем, Михаиловићем, Јокановићем...прошли смо у други круг. И тамо играли стегнуто и у страху. Није ваљало ништа.

Саво Милошевић, капитен репрезентације на Светском првенству у Немачкој 2006. године, чудио се како је могуће да се наизглед компактна репрезентација тако лако распала. Нисмо прошли у други круг, а памтићемо то првенство по катастрофалном поразу од Аргентине, 0:6.

Четири године касније у Јужној Африци успели смо некако, на велики изненађење,да победимо Немачку са 1:0. Против Аустралије и Гане катастрофа од игре. То уопште није личило на репрезентацију из квалификација. 

Чак је тешко поверовати да је новац основни узрок унутрашњег слома репрезентације на неколико светских првенстава. Било је ту и селектора са млаким ауторитетом  и парадоксално -  страха играча од успеха. А можда постоје и други дубљи узроци - које би могли открити психолози да се неко сетио да их позове - који испливају када не треба, када је најодсудније. Тако да смо најчешће побеђивали сами себе. Држимо се за танку наду да овога пута неће бити тако.

Тешко је знати какав ауторитет код играча има селектор Крстајић, колико му верују? Нити шта заиста жели тим? Какве су њихове стварне амбиције, а не ово што по навици говоре како желе да усреће народ.

Ових дана смо запазили изјаву Драгана Џајића како је неспокојан јер се не назире тим, не зна се најбољих једанаест. Још се лута када време лутању више није. Џајић је пред Светско првенство у Шпанији 1982, био врло песимистичан, што се нажалост и обистинило. Тренер Милорад Косановић је додао да успешно кријемо стратегију од других, тако да ћемо је на крају сакрити и од самих себе. Хоће рећи: немамо је.

Спортски коментатори уместо да поставе јасно питање шта селектор, играчи, руководство ФСС мисле да могу да учине, какве су им амбиције, понављају фразе о доброј атмосфери у тиму и судбинском првом мечу против Костарике. Као ако ту победимо против Швајцарске и Бразила не морамо ни да играмо. Све ће у том случају као доћи само по себи.

Само је изузетни млади човек и одличан глумац Милош Биковић, са све значајнијом каријером у Русији, бивајући  на првом тренингу репрезентације у бази код Калињинграда, рекао да очекује полуфинале, па после шта буде. И како га љути снисходљивост око репрезентације. Он мисли да ова репрезентација може пуно. Само да верујемо у себе, додао је. И сетио се Јужне Африке.

Полуфинале је помињао и сликар Урош Ђурић, али у контексту смене Славољуба Муслина, који је репрезентацију  кроз квалификације послао на Светско првенство. Ђурић је мислио тада да руководство ФСС не зна шта ради. Ако су ти људи, ипак, знали шта раде, онда ће смену Муслина опрати најмање полуфинале на Светском првенству. Амин. Нека тако буде.

Мијо Стојкановић

.