Средином деведесетих година, док је СПС још лако побеђивао, председник Демократске странке др Зоран Ђинђић возио се колима из старог у Нови Београд. На стајалишту пред Бранковим мостом десетак људи чекало је по киши и ветровитом дану аутобус. Млади сарадник др Ђинђића, отворио је прозор, ружно се обратио људима  и довикну: Гласајте опет за Милошецвића, слепци!

Шта радиш то? изненађено је запитао каснији премијер. Зар мислиш да ће сад да гласају за тебе?

У јуну 1953. у Источном Берлину побунило се осамдесетак радника, јер им је увећана радна норма, а у том проценту и плата, као поклон за рођендан тадашњем комунистичком вођи ДДР-а Валтеру Улбрихту. Ти радници су одбили захтев власти. Они су их разјурили. Сутрадан се окупило близу 100 000 људи, тражећи сада смену власти и промену система. Интервенисала је присутна војска СССР-а и источнонемачка полиција и побуна је уз прецизно неутврђен број погинулих угушена.

Политбиро владајуће Јединстеве социјалистичке радничке партије издао је саопштење да га је народ дубоко разочарао и да то од народа - који није имао намирница, који је стајао у редовима, струја се штедела, људи бежали у западни део Немачке - никако није очекивао. Ружење народа.

Почетком деведесетих чак су и интелектуалци и уметници, понеки од њих, незадовљни исходом избора у Србији народ називали "крезубом и неписменом Србијом". Касније су тренд прихватили обични паметњаковићи па су говорили: сељаци сишли с брда и из села, бесловесна маса испраних мозгова од Пинка и задруга, до сендвичара и продавања достојанства за радна места у наше дане. Толико је тешких, олако написаних ружних речи на друштвеним мрежама. Голим изругивањем се не поправљају нити препорађају ствари. Олако упућеним увредама, такође.

Владајућа странка има 700 000 чланова, скоро па војну организацију, Пинк и таблоиде, председника који жели славу у историји, који се, руку на срце, не штеди, контролише ове своје и тера их да раде. Па свакако и значајан део људи који искрено верују да је ово добар и просперитетан пут. Организују се одласци на митинге, тачно, траже се гласови захвалности, такође тачно.

Разлика у гласовима је ипак била толика, да се победа СНС-у не може оспорити. Нама, скромном радном свету, је стало до суштинског побољшавања целокупних услова живљења, што значи и асфалт, фабрике, болнице, али и моралност, праведност, поштовање које ће прожимати све структуре  друштва. Нисмо гадљиви ко ће то учинити, садашња или будућа власт. При томе не мислимо да се нема шта мењати и поправљати. Што рекао Достојевски, он није био против промена и кретања у друштву, нимало није био конзервативац и реакционар, али је био против девијантних кретања и неморалних и човековој личности недостојних средстава.

Уместо склоности ка ружењу треба се окренути размишљању, несебичности,  благој речи, подршци, пробудити наду код људи у праведност, пронаћи особе које ће знати да тако говоре, којима ће се веровати. Не одбацивати оне који у свом писању, рецимо, зађу и у двориште опозиције, као што су то учинили с поменутим Басаром или младом и паметном књижевницом Милицом Вучковић. Политика је придобијање за ваше идеје, а не одбацивање и презир оних који не гласају за вас. Наша комплетна политичка класа, част врло ретким изузецима, жели за себе превише:  који милион а не која хиљада евра за непостојеће заслуге, велики стан, луксузан аутомобил, летовања, скупа одела.

Грађани су показали да немају поверења у превише хладну предводницу парламентарне опозиционе листе, у превише старог кандидата за градоначелника, у пензионисаног генерала. Они нису пробудили разумевање и блискост код довољног броја обичног света. Људи се неће придобити  цинизмом из далека ни позивањем на јуриш, изнова пробуђеног јунака из бунтовне прошлости.

Давно је покојни влдика Атанасије узео крст у руку и казао тада врло радикалном и жустром политичару: Овим побеђуј! Никако другачије. Тај, да га не реметимо у забораву, није послушао владику Атанасија. Размислити о речима које би биле исписане на застави с којом позивате народ на промену постојећих прилика, ако сте узели на себе да их мењате.

Како доћи до увида у, макар приближно, тачно стање ствари. Два дана након избора потписник овог текста срео је у једној од најлепших пекара у Ваљеву тројицу младих људи. Двојица су били у белим радничким комбинезонима, трећи је био цивилно обучен. Ова двојица радила су керамику у једној од оближњих зграда. Трећи је то исто радио на Дивчибарама. Столови су ту близу један другог, па се разговор чује. Они су говорили о томе шта раде, двојица су били у току подизања куће за себе, један је реновирао стан, уимали су децу у вртићима. Зарађивали су својим рукама и знањем, нису били државни службеници, нису примали донације из иностранства, нису отишли у иностарнство, не верујем да су их позивали на оне митинге, нису имали времена за то. Деловали су ми као вредни, одговорни и стабилни млади људи.

Пожелео сам да њих такве упитам: Може ли се овде живети и обезбедити кров над главом само од свог рада? За кога су гласали, ако су гласали, и зашто су тако учинили? Да ли је Србија на добром путу? Хоће ли остати да раде у Србији? Колико ће им времена требати да саграде  дом за породицу? Верују ли да ће им живот у егзистенцијалном смислу бити стабилан? Верују ли у праведност у друштву, у подједнаке шансе за све?

Било би важно да сам могао то да их питам. Није било упутно ни прилично. Они и такви као они могли би бити путоказ и темељ.

Мијо Стојкановић

.