Све је мање љубави и поштовања и међу животним партнерима. Рекло би се: сумрак је пао на нас.

Ваљда није све тако како говоре писци и социолози. Ја срећом нисам морала, у моје време тога није ни било, под нож пластичних хирурга, нисам тражила "богатог" супруга занемарујући све остало. Али упркос неминовним искушењима увек је постојала та фина нит саткана од разговора, шармантних опаски, бриге за децу, смислених ћутања, кафа, чак и у поноћ пред спавање.

Те фине нити постанем посебно свесна када се на неки дан раздвојим од супруга. Тада схватим колико ми то значи и да бих без те прожетости тек била сиромашна. Све друго на шта бих се ослонила изгледа трошно, саграђено, макар за мене, од лошег, неодговарајућег материјала. Онда једва чекам да се вратим кући и да са олакшањем кажем: овде припадам, ово имам.

Кажем ово у похвалу брака, да га треба чувати и да га се не треба плашити. Да га треба прихватити. О томе је тако лепо писала и Мира Бобић у књизи Мушка азбука, коју топло препоручујем.

Има ли смисла ово залагање? Толико је око нас паметних, занимљивих, неудатих жена. Толико озбиљних, карактерних а разведених мушкараца. Мислим да их треба охрабрити, поручити им да брак може донети и ту фину нит која испуњава и повезује људе. Даје смисао животу у зрелим годинама.

А, ипак, најлепшу похвалу заједници мушкарца и жене (браку), изрекла је моја изузетна познаница Златица, Сарајка, удата у Ваљево. Њен супруг је нажалост преминуо.На питање да ли би могла замислити живот са неким другим Златица је рекла:"Никоме не бих могла да скувам кафу као мом супругу. Колико год квалитетна била та кафа не би имала добар укус".

Зато ја пијем кафу и у поноћ. Наравно, не сама.

Ружица Стојкановић.