Без одјаве, нагло и кратко, светло је упаљено а музика угашена. Благи шок и изненадна укоченост тела, које је до пре само минут пратило ритам музике натерали су ме да брзо изађем из веома загушљивог простора. Искрено, желео сам да будем љут на градску власт која је ограничила време за ноћни излазак, али ми није успевало. Неко је коначно морао да прекине ту лошу журку, тај туп ритам, то мучење. Власница је прекид “забаве” објаснила одлуком градске власти, али журка је ионакo заслужила да буде окончана.

Поред тога што сам знао да ме код куће чекају мајчине кифлице, хтео сам да са пријатељима потражим тај ноћни, сада већ ,,забрањени” сендвич, да неутралишемо лош утисак са прекинуте журке. Пошто већ дуго не живим у Ваљеву, кад год сам овде покушавам да пробудим драге успомене и да ублажим носталгију. Шетајући брзим кораком по јаком мразу, присећам се када смо, као дечации после града куповали вруће пециво кроз прозор пекаре, за ситниш који нам је остајао по џеповима. Да ли ћу обновити успомену? Благо усхићење.

,,Шта треба момци?”, упита нас човек у кожњаку, трљајући промрзле руке испред пекаре за коју смо очекивали да ће можда радити.

,,Шта има вруће?”, одговорисмо контра питањем.

,,Има врућа пица, јебига“, дајући нам до знања да није ни време ни место за пробирљивост,

,,Кад вам будем изнео померите се мало у страну, јебига пролазе стално”. И стварно недуго затим, као из неке само нама својствене комедије, лагано се провозаше поред нас полицајци, гледајући ка нама и таксисти, који је већ добио пицу и сада ју је полако згужвао и телом заклонио од погледа.

,,Па знају ли они да ја када попијем лек за шећер морам и да поједем нешто? Па зар од куће да носим храну?” гласно је говорио таксиста пуних уста: ,,Па где ово људи има, реците ми?”.

Свима нам је измамио осмехе, а ми с вољом пожурисмо да му се придружимо у протесту. Љубоморно је чувао место главног станд уп мајстора, на његовом смо терену. Убрзо смо констатовали да је пица била мало сланија него што је требало и да живимо у време прохибиције на храну!

Већ је постало неподношљиво хладно а пријатељство са таксистом смо претворили у сарадњу:

,,Миливоја Бјелице, мајсторе, тамо код терена али молим те вози полако, крузирај и појачај ту песму. Завладала је пријатна тишина, а мајстор се побринуо да и машина ужива у тишини са нама.

Наравно да сам појео и мајчине кифлице када сам дошао кући. Наљутила би се ујутру, када би видела да су нетакнуте, онако вруће, темпиране као и увек за мој долазак. Слутио сам да ће кладионице, ипак, радити када пекаре не смеју. И ,наравно, био сам у праву.

Дамњан Стојкановић