У телеграму је писало: Примљени сте на посао у Радио Ваљеву. Јавите се 10. јуна. Била је година 1986, сутрадан је био тај датум.

С телеграмом у џепу упутио сам се у тада једини кафић у Бајиној Башти. Тамо су радили моји фини познаници Бобан и Милена. Бобан је коју годину млађи од мене, уљудан је и има лепе манире, Обазриво пипа тражећи благонаклоност, а ако је не би препознао брзо би се повукао. Дете рано разведених родитеља никада није стекао довољно самопуздања за сигурно кретање међу људима.

Милена је згодна и лепушкаста. Има двадесет три године и кћерку од годину дана. Недавно се развела. Жели да осети да је пожељна па онда  проклизи кроз моје руке. При томе се значајно осмехује крупним очима. Није била лаковерна. Само се у статусу у коме се налазила ( благе нарави, разведена, конобарица)  прибојавала  будућности.

Сда сам наручио пиће за нас троје и рекао разлог због кога частим. Бобан каже: Честитам, пријатељу! Иди и направи нешто добро од себе. Ти то заслужујеш. Милена поскакује и пита какав је то посао, може ли ме чути овде. "Види, ниси узалуд говорио да се у животу једино вреди бавити писањем, рок музиком и радио новинарством", показује да је запамтила то што сам ко зна када рекао.

Онда смо наздрављали и пили и хвалили један другог. Желео сам да им узвратим за благонаклоност и лепе жеље. Које постоје одкако се познајемо. Ти су млади људи трпељиво подносили да им читам делове из интеврјуа с писцима, социолозима, редитељима, рок музичарима, који су мени били важни.Кажем Бобану да и он што пре треба да иде одавде, јер  већ формирано сурово јавно мишљење  никада му неће дозволити да се усправи како треба. А најмање што заслужује јесте да хода усправно и достојанствено. Овде и било где на свету.

Милени сам рекао да је пожељнија и боља од свих тих девојака и младих жена које срећем у установама и на улицама вароши. "Како то? Објасни ми, молим те", "Оне су као препариране птице окачене на зид да се временом спаруше, а ти си као блистава млада женка фазана док претрчава цесту и бежи у жито", рекао сам. Била је изненађена и обрадолвана. Видео сам то у њеним очима.

Рачунајући војску, после завршеног факултета на посао сам чекао више од три године. Радио сам на имању, до изнемоглости играо фудбал на сеоском игралишту и читао  књиге до запаљења очног живца, што би рекао Крлежа.

Добро сам се осећао у томе, али трајало је предуго и био сам на прагу да трајно изгубим веру у себе и да стекнем резигнацију човека који вечито тражи посао, док живот тече поред мене.

И онда је стигао телеграм из Ваљева. Директор Радија, за разлику од поменутих себичних и равнодушних паразита на телу државе, имао је слуха да ме чује како треба и храбрости да на посао прими неког одавде, помислио сам обрадован прочитавши те две реченице у телеграму.

Онда је у кафић дошао мој пријатељ Лале Пекар, тада најбогатији и најскромнији човек у вароши.  Лале је тада био веома проницљив, разуман и информисан о свему и  са њим увек вредело разговарати. Он је сада, на изненађење и одобравања младих људи, наставио да чашћава све у кафићу  због мог запослења. Његов наводни трвдичлук у вароши већ је био постао легендаран. И то је трајало. А напољу је за то време пљуштала летња киша.

Бобан ми у једном моменту каже да би било вереме да пођем, јер да аутобус за Ваљево полази јако рано. "Било би глупо да првог дана не дођеш на посао".

Поздравим се са њим и Миленом. Она је изашла напоље да ме испрати. Лале ће ме возити до чамца. Милена се пропела на прсте и пољубила ме у образ. Каже: "Иди сад. Ти си паметан и достојанствен младић и немаш разлога да се тамо било коме улагујеш. Буди храбар и немој у послу лагати. Сврати када дођеш кући, волела бих да те видим и да разговарам са тобом".

Захвалим јој и пожелим све најбоље. "Поштуј себе, душо, не прецењуј друге, јер си боља си од многих, и биће све добро", рекао сам.

"Молим те, иди сад, иди", каже Милена.

И даље је падала киша, али није било прекасно да ме Милка превезе у Босну. Да бих предухитрио њено гунђање, кажем јој да ме превезе сада и сутра ујутро и да јој више нећу досађивати.

"Што? Да се неђе не селиш?" пита Милка.

"Идем Милка у Ваљево. Добио сам посао".

"Фалим ти се, Боже", каже Милка. И време је било да идеш, није ово више за тебe. И досадио си ми брате", каже и смеје се.

Код куће знам да би ме мајка питала где сам до сада, шта ћу ноћу на Дрини, види колико сам покисао.

 Зато јој одмах кажем да ме пробуди за аутобус у пет сати.

"Јеси ли добио посао?" пита мајка

Јесам, мајко.

Она  је само  уздахнула и прекстила се.

Ујутру киша није падала, али је било хладно. Обукао сам се као за јесењи дан. У Ваљево сам стигао око седам сати и 30 минута. У Радију директор тражи да му не персирам. Каже да сам дошао превише рано, да проходам по граду, па да дођем око девет сати. Редакције се одржавају у Клубу. "То је горе у поткровљу", додао је. Покушао сам да кажем да ми много значи то што је од толико кандидата одлучио да мене прими на посао, али ме он зауставио покретом руке.

После свега и свих година ишчакивања, осећао сам се тако да је на улазним вратима Радија слободно могло да пише: Овде почиње стварни свет.

Мијо Стојкановић

.