Став о пребрзој и непромишљеној приватизацији гласила којима су оснивачи биле локалне самоуправе, и лошој судбини новинара запослених у њима, изнела је пре месец дана председница Синдиката новинара Србије. Била је то охрабрујућа изјава која није могла поправити учињену штету, али је могла утицати да се формира свест о учињеној неправди. Можда се некада неко надлежан и позове на њу.

Међутим та се изјава убрзо изгубила у поплави важних вести и догађаја, у којима ми никада не оскудевамо. Изгубљена је тако и могућност да чињеница о 1000 сасвим добрих новинара, који су изгубили прилику да раде оно што најбоље знају, допре до шире јавности и надлежних тела.

Нажалост та шанса никада није реално ни постојала. Ти људи, поменути новинари, наравно и радијски техничари и друге службе, били су осуђени на оно што их је снашло. Потписник овог текста имао је прилику да у време када се одлука о судбини тих гласила доносила, присуствује разним састанцима на којима су учествовали понекад надлежни министри, представници новинарских удружења, невладиних организација, понеко из иностранства. Сви су они имали уверење да је новинарство у унутрашњости у потпуно зависном положају, да нико не може изговорити реч док не добије одобрење од представника власти, да о неком критичком односу спрам стварности не може бити ни говора. При томе и новац који се издваја за та гласила, а могао се уложити у обданишта, школе, игралишта, амбуланте. Не знам како су пропустили прилику да помену аутопутеве, клиничке центре и аеродроме. И тако су нас сви заједно олако гурнули у онакву приватизацију.

То није било тако. То може потврдити свако ко је у годинама протеста, митинга, избора, демонстрација, бомбардовања, пратио Радио Ваљево.И не само ко је пратио на нашем Радију те вруиће догађаје него и редовне "мирнодопске" емисије. То исто важи и за лист "Напред" у томе периоду.

Нада, након изјаве председнице Синдиката новинара шта се догодило,  трајала је десетак дана. Онда је врло, врло утицајан човек гостујући у једној ТВ емисији у доказивању шта све раније није ваљало и на шта је трошен државни, тј. народни новац, поменуо и некадашње локалне медије у државном власништву. "Сваки председник општине, сваки градоначелник  хтео је да има гласило да покаже како је најлепши, најпаметнији и најспособнији. Можеш то, пријатељу, али од својих пара", речено је. После тога нема се више шта доказивати, уз све разумевање да поменута личност константно има важних државних брига и да није била у прилици да се упути у нијансе овог, за државу ситног питања. Али не можемо да се отмемо утиску да је било само мало више стрпљења, промишљености, добре воље, да је све могло бити другачије.

Зашто данас пишемо овај текст? На конкурс за суфинансирање медијских пројеката града Ваљева за ову годину јавило се чак преко 40 гласила. Три телевизије, две радио-станице, остало портали. Многи од њих се и не баве никаквом врстом новинарства. За све пројекте намењено је укупно 5,8 милиона динара. Ако изузмете једну телевизију коју бије глас да је у Ваљеву веома гледана - не знамо колико је то данас заиста тако - шта је од свих тих гласила дорасло некадашњем Радио Ваљеву и листу "Напред". Ту се радило и ради се о достојности новинарске професије и звања новинара.И о 1000 људи и њиховим породицама, наравно. Б. Ђорђевић: Ово је последња песма о теби.

Мијо Стојкановић

.