Пре два-три месеца пошао сам у библиотеку да вратим књигу Историјски лик Драже Михаиловића од Слободана Јовановића, нашег највећег политичког и правног писца. Пред "Тодоровићем" седела су тројица, већ старих људи: два директора још из времена једнопартијског социјализма и новинар у пензији. Новинар ме позвао да седнем на кратко са њима. Љубопитљив о свему питао ме шта то читам и шта говори та књига?

Брзо се присећајући и резонујући рекао сам да Слободан Јовановић пише да су Енглези на почетку безрезервно прихватили Дражу Михаиловића као вођу антифашистичког покрета и да су га здушно помагали. Да је сам пуковник Михаиловић говорио, по писању Сл. Јовановића, да је циљ равногорског покрета војнички (ослобађање земље од окупатора), а да је партизански циљ превасходно политички- борба за промену друштвеног поретка. Да се Михаиловић ослањао на средњег сељака у Србији и Црној Гори и када је закључио да ти сељаци нису за заоштравање борбе против Немаца, бојећи се одмазде,  он је смањио размере својих акција. Чекао је искрцавање савезника у Далмацији да би онда помогао својим ширим дејствима. Као и да није одржао антиенглески говор у Никшићу, нити се састајао са Немцима у Мостару. И да је Слободану Јовановићу и после рата остало нејасно због чега су се Енглези одрекли Михаиловића.

На то је један од бивших директора нервозно казао да су то лажи, да се ради о издајницима и злочинцима. У Ваљевској Каменици четници су заклали пет или шест његових стричева, мој грех што нисам запамтио тачан број тих несретних људи.

Рекао сам да се радило и о грађанском рату, да је злочина било на обема странама, да су Михаиловић и његови платили цену пораза.

Не, то није био грађански рат, већ рат против издајника и револуција против  богаташа  и капиталиста. То је речено тоном као да се рат завршио јуче, а као да сам ја лично заступник поражених идеја и снага.

Ја сам онда казао да ми дође као горка утеха то што су Србе у источној Босни, одакле сам пореклом и сам, убијале углавном усташе Францетићеве Црне легије, тако да  не морамо да носимо тај јед у себи, да се свакодневно гледамо  с мржњом толико година. То није лако. Сумњам да су на месту тих људи били припадници или присталице равногорског покрета, а да је књига говорила о Титу и његовима, да би били блажи и толерантнији.

Овде би овај текст требало да се заврши. Разлог због кога сам се сетио разговора пред "Тодоровићем" лежи у најмању руку нетрпељивим полемикама које се развијају на друштвеним мрежама а поводом годишњице вешања Стевана Филиповића и промене плоче на споменику Живану Ђурђевићу на Дебелом брду. Ваљда су те полемике такве из, како смо рекли, вишка начитаности и слободног времена, потребе да се о свему изнесе властити став, а не што би се и данас истински утукао идеолошки противник. 

Комунистичка идеологија је поражена. Пракса реалног социјализма је мртва.О злочинима партизана и комуниста за време рата и после рата се писало и говорило. То више није табу тема. Почетком деведесетих било је и радијских емисија о тим злочинима, једна је чак победила на Фестивалу локалних радио станица Србије. О Дражи Михаиловићу и равногорском покрету има већ пуно позитивно написаних књига. Даље остаје на времену и на људима.

 Комунисти су пре свега отворено или мање отворено били против Бога и религије, против слободне личности и слобода у друштву, а не против одређеног народа. Они су од својих вођа Стаљина, Тита, Мао Це Тунга, Кастра, стварали полубогове и бранили их до краја векиким репресивним апаратом.  Сада тражити да се мртвац вади из ковчега да би се додатно дотукао било би погрешно трошење снаге.

Зар постоји опасност или макар намера да се недићевци а поготово љотићевци било где, па и у Ваљеву, прогласе за људе који су се честито понашали у Другом светском рату.

Човек се може показати свакавим, поготово у ратним условима када чува кожу.Свет на злу лежи, говорио је патријарх Павле. А Горан Бреговић да је човека лако навести на зло, помозите му да учини нешто добро.

Покојни проф. Драган Недељковић у дворишту Гласа цркве: Хришћанство оптужују да није  смањило несреће у свету. И даље има ратова, убистава, мржње. Да, а колико би свега тога било, да нема хришћанства.

Непобитно је, такође, да је овај народ, какав год да је, дуго кроз историју држави давао вола из јарма и сина јединца за рат(Б. Михаиловић Михиз). Неко од потомака таквих људи могао би данас да пита шта ће нам толики лажни докторати, лоши факултети, ужасни таблоиди, олако јавно вређање тамо где би била довољна узгредна опаска, Партија која намерава да влада 1000 година и да свој огромни апарат подреди томе, начин запошљавања, да ли је у једном друштву битна солидарност, праведност, уљудност или ћемо да заливамо све што је супротно. То су питања за полемику.

Мијо Стојкановић

.