Кад чујете такву констатацију о вашем здрављу ви имате потребу да поставите неко питање, да разјасните о чему се ту ради, да чујете на крају крајева и мало охрабрења. У конкретном случају докторка је рекла оно што је сматрала за неопходно и што је вероватно рекла небројено пута. А то је мало.

Дође животна фаза  када чешће посећујете здравствене установе. У једној угледној београдској клиници, где смо били у посети пријатељу, младић је грозничаво ишчитавао историју своје болести. Имао је озбиљне промене на кожи главе. Бринуло га је што су лекари и медицинске сестре показивали видну забринутост због њега. Њему ништа није речено о каквом се обољењу ради.

Када треба да закажете преглед код специјалисте у Ваљевској болници ваш лекар трага за термином, као за местом где је сакривен ковчег за благом. Подједнако је тешко наћи термин код специјалисте као и скривено благо. И како ће онда лекар-специјалиста имати довољно времена и стрпљења за сваког пацијента, када му је непрестано ред пред ординацијом.

Лекари признају да би требало више да разговорају са  пацијентима. Наводе да немају времена. У случају др Завена дер Хазарјана то и јесте тако. Он би разговарао, пропитивао до потанкости, али пред вратима његове ординације никада није мање од 20 људи који чекају.

Међутим, мислимо да су наши лекари у државним здравственим установама ту навику изгубили негде узпут. Свест о важности и неопходности разговора са пацијентима. Овако им је лакше, а нико то не диже на озбиљан проблем. Зато бих радо нашим лекарима препоручио да прочитају роман Др Живаго Бориса Пастернака, макар онај део када млади лекар Јуриј Живаго лечи своју будућу ташту. Држао ју је за руку, говорио јој, покренуо њено биће, смирено јој објаснио природу њене болести. Када је госпођа умирена заспала, Јуриј је казао за себе како више лечи додиром и речима него медицином. Шта томе фали?

Или би требало рећи: Докторе, не желим овога пута да ме прегледате, било би ми потребније  да ових 20 минута разговарамо. 

Мијо Стојкановић

.

.