Ми који посматрамо
Познаник ми недавно каже како га је непозната жена пресрела на улици и питала где је овде место главне странке? Хоће да упише мужа у странку,. То да се без странака такве ствари не могу решити, начисто се уврежило међу људима.
Има томе скоро двадесетак година како се по Ваљеву говорило да о сваком радном месту, па и о оним најневажнијим, није могло одлучити у Ваљеву, него се морала добити сагласност од тада најистакнутијих Ваљеваца на функцијалма на савезном и републичком нивоу. Да им сада не помињемо имена, давно је било.
Сада хоћемо да кажемо да је крајње време да се то промени. Не да странке које су на власти не могу запослити никог од својих чланова у јавном сектору, већ да морају да ојачају реални сектор за нас који нисмо у странкама. Да реални сектор може да прихвати мајсторе, економисте, правнике, инжењере, да јак реални сектор може да подржи још неку приватну лекарску ординацију, информативно гласило, модну агенцију, итд.
Све би онда постало здравије, реалније и нормалније. Смањиле би се сигурно размере срамотног мољакања пред разним канцеларијама Ми, који посматрамо, без партијске књижице у џепу и који не стојимо у редовима пред канцеларијама, тако ћемо просуђивати резултате ваљевске власти. Питања телевизора у кабинету, да ли је рођак смео да постане директор Дома здравља, иако је ту дуго запослен као лекар специјалиста и већ је в.д. директора, да ли су Че Гевара и Тито, такође, били ротаријанци, као што је однедавно и поседник друге по важности канцеларије у Згради? Поседник те канцеларије премешта портрете ових револуционара куда и он иде. Само што је ротаријанцима страна свака помисао о социјалној правди, а камоли о насилној револуцији ради ње. У сваком случају тада ће ове, у суштини тривијалне појаве, постати лагане теме за кафану. Од тривијалних ствари у једном уравнотеженом и стабилном поретку, где људи имају своје место и чврсто тло под ногама, не можете направити озбиљну критику постојеће политике. Ако су вам намере професионалне и поштене. Ми очекујемо и тражимо то чврсто тло под ногама.
М. Стојкановић
About the Author
Ostavi komentar
Реч уредника
