Васпитавање деце: Зашто стрепимо, где грешимо?

Кривце ћете лако пронаћи — крив ће бити увек неко други — лоше друштво, коцкарнице, дрога — као да су то спонтане, самоникле, дивље појаве у једном друштву!

Постоје само два начина, две могућности, два избора у васпитању деце. Један начин је доминантан и опште прихваћен (тако да ћемо се њиме и бавити овом приликом). По духу је овог времена и у васпитни ток, поред родитеља, укључује још и све варијетете стручних служби и лица задужених за децу, од педијатара и психолога, до учитеља, професора, социолога итд. Овај тип васпитања, непрекидно прати савремена збивања у свим научним областима и истраживањима, која могу увећати сазнања о психо-физичко-социјалном профилу човека, односно родитеља и детета, као и самог васпитања. Ако се одлучите за савремено васпитање, морате бити спремни на усавршавање и иновације али и на изненађења. Десиће вам се, на пример, да оно што сте годинама практиковали, следећи савете врхунских стручњака из области о којој говоримо, преко ноћи буде одбачено од истих (или њихових колега) као застарело и крајње неприхватљиво. И шта се онда деси? Ушли сте у озбиљан проблем јер сте дете навикавали на изграђен модел како сада да све то „избришете“ из њега, само са објашњењем да се не уклапа у најновија научна сазнања? Дете није „празна табла“, оно то није било ни у мајчиној утроби — и тада је имало своје особене назнаке, а некмоли у неком узрасту у коме су васпитни „ломови“ крајње непожељни. Пиши—бриши је опасан модел у васпитању деце! Да појаснимо на примеру прутића — физичке казне. САД-е и В.Британија, које су, као и већину сензационалних открића, „патентирале“ и забрану физичког кажњавања деце, никада у својим најелитнијим школама (које родитељи деце која се у њима школују „дебело“ плаћају) нису ни покушали да уведу забрану физичке казне, прекид обавезе ношења школске униформе и измену традиционалног односа учитељ-ђак. То су једноставно вредности које су опитно, вишегенерацијски потврђене, у које не треба дирати јер су, из нараштаја у нараштај, доказале своју исправност резултатима. Радо бисмо проанализирали питање, како је могуће нешто што је непримењиво на децу из „добрих кућа“, наметнути, најпре сопственом народу, а потом и осталом свету али то није тема овог текста. Али нека свако да одговор на суптилно сужавање наше слободе и по питању родитељства и васпитања деце — ко је тај ко нам непрекидно отима децу из руку? Или их ми и сами дајемо, недорасли да одговоримо на изазове и без изграђеног сопственог става по питању њиховог васпитања? Ако сте у нечему васпитно „оманули“ — ништа зато, јер држава има и за то решење (на вашу срећу). Ево примера. Дете вам се упустило у лоше друштво, пропило се или одало опијатима, прави проблеме у школи и код куће. Уместо да вам је радост — стрепите од (за) њега. Не бежите од проблема, већ се обраћате на право место и проблем није ескалирао у нешто још горе! Дете ће хоспитализовати или можда и нешто више од тога — процену ће направити стручни тимови специјализованих служби— то им је посао. Када останете сами са собом, постављаћете питање — где сте и шта погрешили да вам дете постане такво — па ви сте само следили савете ауторитета и урадили све да му живот учините бољим. У школи ни један просветни радник није смео ни чвргу да му удари. Код куће је имао све што ни себи нисте могли да приуштите. Шта се то, изненада десило са вашим најбољим, најлепшим, најпаметнијим (најчешће једним, јединим) дететом? Кривце ћете лако пронаћи — крив ће бити увек неко други — лоше друштво, коцкарнице, дрога — као да су то спонтане, самоникле, дивље појаве у једном друштву! Заборавили сте да је све тржиште, берза, све је на продају или куповину — све има своју цену,па и информатичко знање из свих области. Уосталом, са чиме бисте ви упоредили добијене савете у васпитању — можда Интернет претраживањем, разговором са другим родитељима, пријатељима — Не постоји „врхунски“ упоредник (или ипак постоји али ви не марите за њега?). Последице лошег васпитања одражавају се на децу, родитеље и на читаву заједницу. Савремено васпитање поставило је материјалистичке циљеве пред себе (крајњи циљ није добар, врлински, већ успешан човек, жена), чиме је и исконско добро у нама као бићима крајње релативизовано. Добро је у човеку потребно и толерантно ,само у мери у којој неће успоравати пут до успеха. Америчким филмским речником речено, постоје само две врсте људи — успешни и губитници. Легитимни пут до успеха води школовањем, а „преки“ путеви су многобројни, али су у вредносном смислу изједначени, (по оној познатој изреци — не питајте ме само за први милион...). Као да је успехом могуће покрити сва човекова својства и осигурати га као биће смисла! Много је дубље биће човек, од тог замишљеног циља над циљевима савременог човечанства! Најнижа тачка савременог васпитања још није досегнута и за њом се и даље трага. О њој, можда најбоље сведочи исповест једног наркомана, који је рекао — Најпре сам се дрогирао јер нисам хтео да будем као сви други, а сада се дрогирам, да бих био као сви други. Нажалост, за многе родитеље, полицијске патроле су постале неопходна, крајња инстанце, да их незаштићене заштите од деце коју су родили, али нису успели (умели) да васпитају.

Дете вам се упустило у лоше друштво, пропило се или одало опијатима, прави проблеме у школи и код куће. Уместо да вам је радост — стрепите од (за) њега. Када останете сами са собом, постављаћете питање — где сте и шта погрешили да вам дете постане такво?

Љубомир Марковић (Објављено у новинама "Ваљевска искра)