У кафићу на бензинској пумпи у Скеланима, у Републици Српској, чекао сам мајстора аутомеханичара. Требало је да одемо неколико километара низводно, где се у дворишту добрих људи, избеглица из Босанске крајине, налазио мој покварени аутомобил.

Скелани су мало, утбанистички хаотично место где су пре грађанског рата баш око моста подизане бараке са занатским радњама, кафанице и продавнице од каквог је ко материјала могао и како је ко замислио. Резулат је био да никаквог реда ни склада није било.

Око моста се и тада осећало силеџијство у ваздуху захваљујући локалним битангама које су често дизале ларму и малтретирали би без икаквог разлога пролазнике које би одбарали по свом суудом нахођењу.

За време грађанског рата овде је проливено, у односу на број становника, несразмерно много крви, како српске тако и муслиманске.

Када сам ушао у тај кафић била је зима 2018. године, 23 године од завршетка рата. Од укупно шест столова била су заузета само два и то у пуном капацитету. За једним столом седела су тројица људи, Срба, а за другим четворица Муслимана (Бошњака).

Потичем са тог тла, имао сам истанчан слух за језик (изговор) па ми није било тешко да по томе препознам етничку припадност тих људи. А и препознао сам једног човека за "српским" столом. У средњој школи делили смо исту школску зграду, али не и школу. Он је сада био човек од близу 60 година.

Сместио сам се за сто до прозора, кроз који се на дохват руке видела зелена, хладна, брза и нимало питома Дрина. Немајући код себе новине или књигу које бих читао ја сам хтео не хтео обратио пажњу на људе у кафићу. За оба стола разговарало се живо и прилично гласно. За "српским" столом реч је држао мој исписник из средње школе. Он је говорио о својој технолошки напредној сушари у којој се системом зупчаника уз помоћ мотора обешено месо  врти у круг изнад ватре и тако се равнимерно суши. Била је зима, време када се месо суши, па је разговор о томе могао бити прикладан и на једном таквом месту. Мада тема није била посебно атрактивна говорника су за столом слушали врло пажљиво уз повремено климање гклавом у знак слагања.

За "муслиманским" столом говорио је човек за кога сам закључио да је лекар специјалиста у Тузли. Он није директно истицао свој значај као лекара, али су некако у болници где је радио, када год је требало донети преломну одлуку за неког пацијента, тражили његово мишљење. Испсотављало се да је некако увек био неопходан.Не треба ни истицати да су га његови за столом побожно слушали.

Људи за оба стола потицали су одавде, неки су и сада ту живели и морали су се хтели не хтели међусобно познавати. Но ја сам закључио по интензитету говора по пажњи којом  су слушани, као да ништа на свету изван тога не постоји, да се ти људи не би једни другима обратили и да наредних десет година проведу седећи за тим столовима.

Овде хладни рат још увек траје, помислих у себи. Горе уз пут, ни километар одавде, налази се гробље где је сахрањено тридесетак у рату баш ту убијених Срба, налази се и спомен обележје на коме су исписана имена преко 300 побијених Срба на нешто ширем подручју. И овим Муслиманима  (Бошњацима) вероватно је неко у породици убијен, можда су њихове породице биле приморане да напусте своје кућа и имања и они сада долазе да обиђу место где су рођени.

Не би било тешко, и на основу атмосфере у овом кафићу закључити да је Босна била да јесте и да ће бити земља мржње, као што је с тугом закључио млади Макс Левелфелд, јунак Андрићеве приповетке "Писмо из 1920. године".

Ови моји су се спремили да иду. Устали су, овлаш махнули конобару и кренули према излазу. За "муслиманским" столом разговор ни на секунд није прекинут. Ниједан пиоглед није окремнут ка људима који одлазе. Ови моји су прошли поред њих као поред "турског гробља".

Разговор за преосталим столом сада је спласнуо. Лекар је говорио с мање жеље и помало уморно, слушали су га већ одсутно. Ионако је све значајно већ био  испричао. Ја сам кроз прозор посматрао Дрину и пусте врбаке на другој обали. Понеки гавран би сукнуо преко хладне воде.

Недуго потом огласила се сирена аутомобила. Мој мајстор је стигао. Пошао сам и ја. У пролазу сам рекао: "Људи, довиђења". Чуо сам: "Довиђења, земљаће!" И : "Довиђења, довиђења!" Констатовао сам још једном да Бошњаци убрзано и на правди Бога кваре језик којим говоре. Уместо ч изговарају ћ, уместо џ глас ђ, не изговарају х где треба, уместо отац или тата, како су раније гфоворили, сада обавезно говоре бабо.

Али они су с видним ентузијазмом одговорили на мој поздрав. С друге стране ја нисам могао да прођем поред људи без речи, као да не постоје.

Не дајем пример, не држим лекције из толеранције, уљудности, културе, човечности.

Без обзира што су моји родитељи све време рата провели у селу, што сам супругу и децу из Ваљева водио на одмор и на викенде у ратну зону; што је мој отац био под униформом док су му године то дозвољавале а два стрица све време рата; нико ни у  нашој широј родбини срећом није погинуо, кућа нам није запаљена. Можда залеђени животи многих људи овде и тај хладни рат међу њима с разлогом постоје. Ко зна за колико још времена. Само је моје људско и хришћанско биће (срце) осетљивије и склоније оном  људском у човеку, него званичним политикама ма како оне можда логично проистицале из историјски крваве нужности.

Мијо Стојкановић