Ово су дани матурских прослава. Средњошколци правом младости прославаљју своје прву матуру. Одрасли, стари људи обележавају 20, 30, 40, 50 година од матурирања. Од својих матурских прослава давно сам одустао. 

Истински смо запрепашћени како је градска власт одлучила да расподели новац из буџета намењен за суфинансирање медијских пројеката. Било је ту превише лењости да се заиста сагледају пројекти и ко их предлаже, превише политиканства, а када су два предлагача у питању (један је наш портал) необјашњивог анимозитета  и потцењивања. Половина предлагача пројеката никада се није бавила ниједном врстом новинарства.

Морам да признам да мој супруг никада није био кукавица: ни на речима, ни на емоцијама, нити на новцу. У материјалном смислу кренули смо заиста од самог почетка. Ипак, када смо се венчали  супруг је желео да идемо на свадбено путовање у Москву и Лењинград, пред сам крај Совјетског Савеза. Противила сам се, али ме супруг уверио да ће се то путовање показати важним за наш каснији заједнички живот. 

"После 12 година пљачкашке приватизације тешко је да држава буде социјално праведна. То није могуће. Али ка томе морамо тежити. Не говорим само о социјалној правди, већ о свему оном што једно друштво чини праведним, почев од тога да вам фали рампа за особе са инвалидитетом, па до могућности школовања и адекватног лечења за све. То је циљ који нажалост није тако близу".

Њихово садашње добро деловање може бити поремећено како непотребним уплитањем у утврђене концепте, тако и добрим намерама које би установама културе значајно умањиле  финансијска средства.

Хуманитарна организација Caritas Ваљево организовала је данас квиз на ту тему међу ученицима четвртих разреда основних школа. Учествовало је преко 140 ученика.

ЉИЉАНА СПАСИЋ, професор у Економској школи у Ваљеву. Ко год познаје Љиљану зна да је то личност на свом месту: као професор међу ђацима и колегама, као мајка, као супруга и као жена. Жена лепа, чврста и насмејана. Љиљана се препознаје. 

Нас, дијаспору, (никада не бих помислио да ће се та одредница односити на најблискије биће) занима шта се догађа у Србији и у Ваљеву, а не у Америци. Следећи ту истанчану емоцију, а при том оштру као ласерски зрак, пишем текст за велики свет о једном кварту, Насељу Миливоје Бјелица у Ваљеву. Пишем да се текст може изнова прочитавати, а не да речи однесе етар.

Био је то данас веома леп и узвишен догађај у Бранковини. Толики људи су до сада говорили о Десанки Максимовић, али нико тако људски топло, реално и с дубоким смислом, као Милан Ненадић, 24. добитник Десанкине награде. Ненадић је богомдани песник, еруптивне, силовите и дивље поезије, рекао је председник жирија проф. др Бошко Сувајџић.

Станари Тешњара морају имати налепнице којима стуичу право паркирања у најстаријем делу Ваљева. На то их ових дана подсећа комунална полиција.