Нешто је друго занимљиво у овом случају.Заменик градоначелника је, када је усвајан Програм рада Радио Ваљева, казао да је свођење броја запослених на 10 од 26 одлично урађен посао, и да то треба да послужи као пример и за друга јавна предузећа када дођу на ред.

Ми се слажемо да је добро што је у Радију остало макар тих 10 радника са скоро истим платама које су имали и док је било 26 запослених. И није важно да ли су отишли бољи а остали мање добри или је све испало како треба. Оснивач, град Ваљево, није се мешао у тај посао, тако да је све било на процени запослених, да ли су хтели или су мислили да морају да оду. Онда заменик градоначелника више реторички, мада је унео прилично енергичности у реченице, тражи од в.д. директора, да са то преосталих радника врати стари сјај Радију. Нити тих 10 могу да врате сјај годинама потцењиваном Радију, нити ових 15 могу да нађу нови посао. И шта је ту добро решено?

То што помињемо заменика градоначелника не значи да га сматрамо одгопворним за то што су људи без прилика. То је крупније питање од надлежности локалне самоуправе. Наша је власт с више самопрегора могла донекле да ублажи проблем.

Али, хајте макар да не говоримо олако. Кажемо решили смо, а како смо решили. То је прилично плитко сагледавање проблема. А ради се о живим људима с породицама. Нико од беса није напустио ни тако мало плаћен посао. Очекивало се да ће неке прилике ипак бити. А године неумитно пролазе.

                                                                                                                                                                                 М. Стојкановић

Објављено у новинама "Ваљевска искра" у новембру 2011. год.

.