Ова питања су се помињала на промоцији две књиге проф. др Александра Растовића: Енглези и Балкан 1837 - 1914 и Косовски вилајет 1877 - 1912. године, у Музеју књижевности у Ваљеву. Матична библиотека овим одржава континуитет представљања историјских, философских и публицистичких књига.   

Др Растовић је редовни професор на  одсеку за историју Философског факултета у Нишу, где предаје општу историју 20. века. О књигама др Растовића говориле су његове колеге др Петар В. Крестић и др Јована Шаљић Ратковић. 

Основна порука ових књига је да је Велика Британија, као империјална сила од 1877 до 1914. године, осујећивала неминовни распад Турског царства и његово повлачење из Европе. Тиме је Велика Британија спречавала срспки ослободилачки покрет и стварање веће словенске државе  на подручјима која је окупирала Турска. Зато Велика Британија није допустила територијалну повезаност Србије и Црне Горе, излазак Србије на море после Првог балканског рата, док су неки ослобођени градови на територији Косовског вилајета морали бити враћени под власт Турске. Велика Британија је директно утицала да се Босна и Херцеговина на Берлинском конгресу преда на управу Аустроугарској.

Политика Велике Британије  заснивала се на онемогућавању било каквог значајнијег уплитања Русије  у решавање замршеног балканског чвора, односно спречавању утицаја Петрогарда на балканске народе, што је код енглеских владајућих кругова, али и јавног мњења, створило у стогодишњем периоду јаку русофобију, чије су последице осетили у доброј мери и Срби.

Занимљив је био састав публике те вечери у Музеју књижевности. Видели смо заменика градоначелника Драган Јеремића, председника градске скупштине Милорада Илића, који се са проф. Растовићем поздравио као са старим познаником;  доскорашњег председника Градског одбора Демократске странке Душка Ракића, као и неколико службеника градске управе. 

Сва тројица ваљевских политичара учествовала су у живом разговору, стварајући и полемичке тонове. Душку Ракићу, историчару по образовању, засметала је квалификација да су нас Енглези мрзели и да су нешто посебно имали, и да данас имају, баш против Срба. У политици држава владају увек интереси, а не мржња. Демантовано је да је реч мржња употребљена, а да је политика Енглеске у датом периоду била на штету Срба показано је чињеницима и документима из енглеских, а не наших извора.

Чули смо и неке фрапантне податке. На Јеремићеву констатацију да су нам уџбеници историје лоши, и на питање када ћемо коначно добити добар уџбеник о периоду  1941 -  1945. година, који он сматра посебно трагичним за српски народ, одговорено је да су писци уџбеника веома демотивисани. Хонорар за писање уџбеника износи од 20 000 до 22 000 динара. И да није упутно писати истину, јер то може бити опасно. На делу је договорена историграфија, која полако и све више постаје ревизија историје.

У грехе Енглеске, те вечери уврштен је и пуч од 27. марта 1941. године. Генерал Боривоје Мирковић, прави вођа пуча, иначе родом из Ваљева, био је у пуној мери енглески човек. Енглези су месечно у Србију убацивали 10 000 златних фунти стерлинга. На њиховом платном списку били су и неки од водећих пучиста и других истакнутих политичких личности тог доба. Тако плаћена елита се убрзо, као и држава коју су предводили, распала по свим шавовима. Та тако сурово осветљена и трагична чињеница треба да буде опомена за сва времена. Зато, иако са закашњењем,и пишемо овај текст о промоцији књига др Растовића. 

Мијо Стојкановић

.