Пре двадесетак дана посетио ме је пријатељ из Београда, пријатељ у формалном и суштинском значењу. Рекао је да му се допао мој чланак "Прелазак преко Албаније", објављен на нашем Порталу. У тексту смо подсетили на говор нашег садашњег градоначелника пре три године у републичкој скупштини, када је задатак власти на опоравку Србије упоредио са невероватним преласком српске војске преко гудура Албаније. Запитали смо на ком се месту у тој метафори тренутно налази Ваљево.

Углавном смо рекли да великог индустријског замаха у Ваљеву тешко да ће бити, да ће ствари у том смислу ићи полако, корак по корак, да ће народ бити нестрпљив као што је био и до сада. Пријатељ је запазио да смо градоначелнику добронамерно саветовали да за циљ постави праведније и уљудније Ваљево, у коме нико неће бити заборављен и невидљив а потребна му је помоћ и даље у том духу, да се сада не понављамо.

Пријатељ је питао да ли је било реакција на текст? Десетак читалаца је написало да им се текст допао, рекао сам.

А градска власт? питао је пријатељ.

Они се, наравно, нису огласили, рекао сам.

Штета, казао је пријатељ, било је веома добрих предлога у том тексту.

Мислим, и да је неко од представника власти случајно прочитао тај текст, као што вероватно није, и да им се текст случајно и допао, сигуран сам да се ни по коју цену не би јавили и казали: Слушај, у реду је, добар је то текст, изнео си идеју вредну размишљања. То нажалост није део наше политичке културе.

И тако они су изнад тога. Они имају своју хладну узвишеност која се не додирује са обичним светом у који спадају и новинари, најпре они независни и сами. И тако  хладно узвишени ходају градом. Тешко им је да кажу добар дан или здраво; углавном узвишено климну главом. Наравно да и у овој појави има изузетака, то су они старији функционери који се на време нису досетили да буду тако"узвишени". Само да ови горди  не буду изнад људи и живота. Крајње је време да се о томе размисли.

Мијо Стојкановић

.