Маринко намерава да издаје књиге о Првом светском рату, да потомке подсети на претке који су заслужили Карађорђеву звезду (највеће војничко одликовање), да организује посете Церу и Сувобуру, да  израђује сувенире, орагнизује предавања и трибине. Жели да осветли које идеје, које вредности, које расположење је носило војску, друштвену елиту и народ до те историјске победе.  Маринко полази од тога да ми те вредности не знамо, да нису део нашег бића, па зато и  не живимо у складу са њима. Потпуно је посвећен тој идеји.

Наравно да у реализацији тог изузетног подухвата наилази на тешкоће. Треба све те планове конкретизовати, пронаћи сараднике, обезбедити финансијску подршку, оставити по страни друге послове који му обезбеђују егзистенцију. Маринко је иначе био официр, електроинжењер по образовању, а данас се бави дизајнерским пословима. Он је кроз монографије представио свеукупну привлачност Будве и Боке Которске, својим знањима и талентима помагао је српски опредељеним политичким странкама у Црној Гори.

Тај подухват, уз све тешкоће, заслужује сву могућу посвећеност и труд, па и одређено жртвовање. Маринко је једноставно пронашао правац којим жели и треба да иде, разлог свог постојања као друштвеног бића и члана наше заједнице.

Нешто слично је аутору овог текста својевремено рекао, сада покојни Милан Тошић Етилен. Крајем деведестих година био сам у зрелом новинарском добу, улагао сам свој максимум у Радио Ваљеву, али је моја егзистенција, упркос томе, била климава и несигурна. Стизала ме малодушност. Милан Тошић ми је тада рекао: "Не секирај се, Стојкановићу, ти имаш производ у рукама, имаш са чиме изаћи пред кога год треба".

Милан Тошић је при томе мислио на емисију "Без анестезије" коју сам до тада уређивао и водио десетак година. Током 2002/2003. године он је повремено сарађивао у тој емисији. И данас понекад преслушам тих шест, седам коментара. Импресиониран сам бескомпромисношћу и храброшћу тих ставова, дубином и проницљивошћу запажања, сликовитим и сугестивним речима. Много би ваљевско новинарско име могло да се угледа на тај рад, човека коме новинарство није била професија. Речи Милана Тошића да имам добар производ у рукама и да не треба да бринем деловале су охрабрујуће на мене у моменту када ме је захватила поприлична малодушност.

Зашто све то говорим. Зато што је заиста важно имати добар производ у рукама. Не на брзину и олако стечене дипломе, магистерији и докторати,  не узимање мита, мољакање моћника и стајање пред вратима странака, не разна "спонзорства". Него ваш производ у рукама, по коме вас препознају и вреднују, било да сте лекар, професор, политичар, свештеник, мајстор, новинар. О томе треба да мислимо. А власт треба да уважава оне који имају производ у рукама и да подстиче оне који би га колико сутра могли имати. А Маринку Лугоњи "Ваљевска искра" жели сву срећу

Мијо Стојкановић

.