О овом центру се скоро ништа или врло мало зна.Центром или заједницом руководи свештеник Александар Новаковић. До сада је овде боравило око 500 младих људи. Третман траје две и по године. Каже се да је наркоманија болест бесмисла и штићеници овде проналазе смисао кроз рад, молитву и упознавање са јеванђељем и прихватањем вере. Лечење је потпуно бесплатно.

Ти млади, унесрећени људи смештени су у овећој кући за коју је плац и околно имање купила општина Лазаревац, забринута све већим бројем наркомана на подручју општине. Заједница има своју економију од које се углавном издржава. Око куће нема ограде, нема капија, чувара ни портира.  За ред и поредак довољан је ауторитет свештеника Александра и његовог заменика двадесет двогодишњег Боже Вукомановића, који је ту већ 16 месеци, такође као зависник од наркоманије.

Оче Александре, колико штићеника имате у заједници, одакле су они, постоје ли ограничења у смислу одакле они долазе, које су вере или националности?

Свештеник Александар: "Тренутно имамо 16 штићеника. Нема никаквог ограничења одакле зависници долазе, нити које су вере или нације. Имали смо овде зависнике и друге вере. Зависници овде долазе из градова Србије, из Црне Горе, имали смо и неколико штићеника из Америке, то су била деца наших исељеника. Програм опоравка овде је потпуно бесплатан и за штићенике и за њихове родитеље. Код нас је знало бити и до 30 штићеника, али њихов број  из године у годину благо опада. Опада број штићеника и у кућама на Ченеју и на Вилову, које припадају манастиру Ковиљ, као и у једној женској кући у Крчедину. Тим кућама веом мудро и ефикасно руководи отац Бранко Ћурчин, који је и нама умногоме помогао када смо почињали.

Значи ли то да се број наркоманских зависника смањује?

Нажалост не значи. Узрок за то је што држава чувајући социјални мир оснива при клиникама одељења за лечење наркомана. У ствари они се тако не лече, јер им лекари дају супституте за дрогу као што су метадон, али зависници се тако само анестезирају.Много је теже скинути се са тог фармацеутсјког хероина него са овог који се налази на улици. Наркомани тако постају зомбији неспособни за живот. Међутим, држава тако чува социјални мир, јер су починиоци кривичних дела у огромном броју наркомани,а преко осамдесет одсто затвореника, такође су зависници од наркоманије.

На чему се заснива лечење наркоманских зависника у заједници "Земља живих" у Брајковцу?

Као и у заједницама при манастиру Ковиљу, по угледу на које смо и основани, на реду, раду, молитвама, упознавањеу са јеванђељем и нашом вером. Човек је данас задојен материјалном филозофијом, његов живот нема смисла, душа нема чиме да се испуни. Наркоманија је управо тражење смисла на погрешан начин. Оно што каже владика Николај: тражење хране на њивама глади. Млади човек мисли да ће тако бити срећан а у ствари тако све више девастира себе, долази у све већи проблем.

Отац Анатолих Берсетов, који се у Москви бави челењем наркомана, када је био овде код нас, рекао је да у породицама које одлазе у цркву, које живе светотајинкси, које се причешћују скоро да и нема зависника.

Значи да је најбоља превентива за нас и за нашу децу да одлазимо у цркву, да се причешћујемо и молимо Богу. 

Важно је да наши штићеници упознају Христа, јеванђеље као благу вест, да ту нађу смисао, па ако се човек некад и оклизне има где да се врати.

Какав је дневни распоред у заједници?

Устаје се у шест и тридесет.  После јутарње хигијене дан започињемо песмом. У осам часова је је прва и једина кафа у току дана. После се иде на радне обавезе: углавном се баве пољопривредом, имамо стоку, три засада винограда, пластенике. Они сами месе и пеку хлеб.

Рад на економије служи да постанемо свесни да можемо и нешто добро и корисно да произведемо. Доста су ти млади људи правили ужасне ствари, рушили све око себе, па је сада сасвим ново када испеку хлеб, направе сир, кефир и слично.

Колико дуго штићеници остају код вас?

Две и по године траје пројекат. Ако неко добро напредује, код куће има жену и децу, посао, ми му скратимо време боравка.

Прве године штићеник долази к себи. Чисти се од свега опаког што носи у себи. Друге године штићеник ради на себи, усваја нова знања и нове врлине. Наредних пола године враћају заједници оно што је заједница дала њима. То јест брину се о млађим штићеницима који су тек дошли у заједницу. И којима је неопходна помоћ, који овде малтене дођу полуживи.

Имамо проблем српске нарави, јер многи од њих чим им мало лакне помисле да могу да прекину са третманом и затварају врата, да не кажем чим.

Ко вам стручно помаже у заједници?

Увек су нам при руци психотерапетут Биљана Анђелковић, психијатар Оливера Младеновић и социјални радник Десанка Илић.

            Отац Александар са штићеницима "Земље живих"

Знате ли шта бива са вашим штићеницима када оду из Брајковца?

 Око 80 одсто њих буду добро. Проблем је што не могу одмах да нађу посао. Трпе и велику стигму: ко да запосли наркомана, макар био и излечен, када и ови здрави и нормални, у смислу да нису имали таквих проблема, не могу да нађу посао или тешко долазе до њега. Тако да бивши зависник мора да буде изузетно јак да се носи са тиме. Да покаже да је нови човек, да нема намеру ни потребу да се враћа на старо, него да гледа у будућност. 

Да ли вашим штићеницима долазе родитељи и други чланови породице у Брајковац да их посете? Да ли је то дозвољено?

Дозвољено је, наравно. То је веома важно за штићенике, та промена. Пре су сви бежали од њих, избацивали су их из куће на улицу, жене су их остављале. А сада породица дође да их обиђе. И виде да овде постоји неки мир, ред, обавезе. Одобравање породице даје додатно охрабрење штићеницима да су на добром путу.

Они после шест месеци имају тзв. виђење са породицом, овде у Лазаревцу. После годину дана иду кући на 21 дан, да виде где су, колико су опорављени и чврсти, колико могу да одоле искушењима. После две године иду на месец дана.

Колика је смртност међу наркоманима, гледано генерално?

Велика. И ако није сама смртност добијају болести као што је хепатитис Ц, или не дај Боже Сида, које негде разарају човека. Код нас није био ниједан случај обољења од Сиде, али од хепатитиса јесте.

Сваки од њих, могу вам посведочити, имао је понеког пријатеља који се "оверио", узео је превелику дозу и умро. Дешава се често да умру у сну од ових синтетичких дрога, штићеници кажу брзина, а лекари без аутопсије кажу да је то био срчани удар.

Ако се не лече зависници од наркоманије могу да доживе 40, уврх главе 50 година. А овамо кукамо како нас нема, како се не рађамо.

Какав вам је однос са селом и са општином?

Сада је добар. На почетку је било великог отпора. Општина, када је видела да овде нисмо били добродошли, повукла се и она. Али су у селу убрзо увидели да су ово пристојни млади људи, спремни да им помогну око пољопривредних радова, па су нас прихватили. Општина нам помаже, као и наша епископија. Тако да функционишемо без проблема.

Колико сте ви дуго свештеник?

Деветнаест година и поносан сам на свој свештенички стаж и на ову малу улогу коју имам овде у помагању овим младим људима да се опораве и пронађу лековит пута за себе. А то је пут Исуса Христа, молитве и наше вере.

Мијо Стојкановић

Наредних дана објављиваћемо исповести зависника који се лече у Брајковцу

.