Проф. Владушић и Иван Забрђан
Овако је синоћ у дворишту Библиотеке говорио др Слободан Владушић, професор на Филолошком факултету у Новом Саду. Као и Милош Црњански проф. Владушић би волео да може на крају да каже: Испунио сам своју судбину, живео сам храбро и урадио сам све што је требало. Проф. Владушићу се веома допала атмосфера у дворишту Библиотеке. Он је говорио неуобичајено храбро, упозаравајуће и позвао је да се повежемо и да поправљамо лоше стање.
То да је свет постао зверињак није посебност Србије. Тако је у већој или мањој мери и у развијеним демократским земљама Запада, каже проф. Владушић. Професор пише књижевне критике, есеје и романе. Синоћ се говорило о његова два романа, Forwerd и Ми избрисани, посебно о овом последњем. За свој рад проф. Владушић добио је награде: "Исидора Секулић", "Милан Богдановић", "Борислав Пекић" и "Меша Селимовић".
Зашто је проф. Владушић у уверењу да је свет постао мрачно место за живот? У његовом роману Ми избрисани налази се одломак у коме се описује како младић из скупоценог аутомобила у покрету на снег избацује потпуно нагу девојку. Младић је реална личност из једне богате новосадске породице. Реална је и девојка. Писац романа срео је јунака свог романа у једном ноосадском кафићу, где је био предмет чежњивих погледа неких других девојака, без обзира шта је претходно урадио. Ни то није било најгоре, каже професор. Отац злостављене и понижене девојке на суду је бранио младића речима да је то фин и васпитан дечко и да му није јасно зашто је тако сурово поступио према његовој кћерци. Отац је и поред свега желео да уда кћерку у ту богату породицу. Некада би се отац и браћа тако злостављене и понижене девојке сасвим другачије понашали. Историја, ипак, није детерминисана и није предвидива, може се на њу утицати, па и ми можемо утицати на мењање оваквог стања ствари, каже професор. Како?
На то питање, наравно, професор није могао дати прецизан одговор. Али је рекао да се свако од нас мора трудити, не бојати се експонирања и да се морамо међусобно повезивати, па не треба бежати ни од политичког удруживања и организовања. Он не верује у методе самопомоћи и самопобољшања, као што показује скептицизам према свеприсутним друштвеним мрежама. Друштвене мреже ултимативно траже од човека да буде насмешен и срећан, да само такво лице показује. Зашто се на фејсбуку неко од нас не би могао пожалити да му је тешко, да је несрећан, забринут, тескобан. Професор има познанике који на друштвеним мрежама показују весела и срећна лица, а у стварности су на тешким антидепресивима. Чему качење фотографија где сте и с ким били, шта сет јели и пили, то није за јавност. Друштвене мреже треба да служе да успоставите контакт са неким кога сте изгубили, да поделити са другима неки свој рад или мисао.
Мијо Стојкановић
.
.