Лент 1980

Лент остаје гето заборављених

лент у другачијој кожи четирсто руку

пластична огледала зелено-плаве наочари

сандокан и мате парлов

марибор окреће главу у страну

лент обувен у опанке прасветова

на свим је разгледницама пуст и мртав

само архитектура без душе и без проблема

гомила деце на обали драве

марибор окреће главу у страну

лент неписмен и незнан

лент опасан и пијан

само архитектура пластична огледала

марибор окреће главу у страну

Због ове песме, колико знамо, Зоран Предин, вођа групе "Лачни Франц", није проглашен мрзитељем Марибора, није му било забрањено да објављује песме и музику. Угледно је песничко и музичко име, не само у Словенији.

Поодавно је ова песма била потенцијални повод за текст о ваљевском песништву. Одлагало се, а онда сам недавно срео финог човека и песника Бојана Ивановића, који је све више на добром песничком путу, пронашао је своју златну нит.

Бојан ми је на улици  показао, у свесци записану песму о Ваљеву. Била је то  химнична, хвалоспевна песама о граду, каквих већ има пуно. У смислу срећни смо што смо овде и што си ти ту наш вољени граде. Рекао сам добронамерно Бојану да се окане тога. 

Разлог за овај текст није жеља да се пише било каква критика. Али јесте да се упути на становиште, с којег би било пожељно посматрати свет око себе. Зар је у Ваљеву само срећа и осмеси? Зар Ваљево не окреће главу у страну од нечега или од некога. Зар овде нема тескобе, усамљености, осећаја изопштености, одбачености, социјалне неправде. Зар и овде нема јагањаца и вукова. Волим ваљевске песнике као људе. То су искрени, добри људи, осетљиви,  новцем углавном сиромашни. Неки од њих ни посао не могу да нађу. Не посао у струци (агроном рецимо), него било какав посао. А опет шта песницима преостаје осим да издрже и да покушају да стварају снажно и искрено, ослушкујући свој унутрашњи глас и свесни света око себе.

Док Ваљево не буде створило такву поезију, па и прозу, нећемо имати аутентичну уметност.  Не требају нам полови, од химничности до апстракције и езотеричности. Ти полови нас не додирују. Потребно је да песници проговоре тако да нас такну, да препознамо себе сада и овде. Не морају да пишу као Предин, али да пођу од тог становишта, то би било добро.

Неће ту бити широке прихваћености, славе и пара, али биће тај уски круг, или нешто шири можда, људи којима је потребна истина, да осете и препознају истините речи. Да се сједине са њима. Неће бити ни шиканирања, забрана, онемогућавања. Када је без тога прошао Зоран Предин онда, проћи ће се и овде данас.

Мијо Стојкановић

.