Недавно сам био на једној свадби. Тачније, домаћин је сутрадан код куће приредио поново ручак за комшије и најближу родбину. Ручак се уз музику продужио до касних вечерњих сати. Служио је само један конобар. Стално је био у покрету. Полуживао је пиће, постављао сто, сервирао храну, склањао посуђе са стола.

Био сам у прилици да замолим да му се помогне. Одбио је. Рекао је да је солидно плаћен и да може сва на време да постигне. Заиста је заслужио сваки динар који му је плаћен.

Ових дана се пуно говорило о пропусту који је наш амбасадор у Бриселу Душан Лопандић направио поводом изложбе о кардиналу Алојзију Степинцу у седишту Европске уније. Амбасадор је макар две-три седмице знао да ће изложба бити одржана а о томе нијне обавестио Министарство спољних послова Србије. Због тога је опозван. Амбасадор је написао љутито писмо министру Ивици Дачићу, што је у дипломатији потпуно неуобичајено. Министар је потом иузјавио да је амбасадор Лопандић добар дипломата, али лош организатор, па зато све ради сам. Службеници амбасаде не раде ништа, ленствују у Бриселу.  И због тога се амабасадору догодио озбиљан пропуст, па је опозван.

Ми смо у министровој изјави ухватили ту реченицу да службеници амабасаде ленствују и не раде ништа. Лепо се одмарају у престижном граду за високе плате.

Конобар је конобар; и он има породицу и мора напорно да ради да би је прехрањивао. Срећан је када има посла, знам да је у страху када ће опет испасти нешто, зато се труди из све снаге да би поново био позван на неко друго место.

Службеници по амбасадама су нешто друго: то су школовани људи, знају језике, амбасаде се налазе у главним градовима држава и тако то. Али ко им даје право да ленствују и да не раде ништа. Испада да је држава равнодушна и према конобарима и према службеницима амбасаде. Ако прве не може да растерети страха за егзистенцију, зашто ове друге, своје, не натера и да нешто раде за скупе паре. Какву то слику ствара о држави?

Мијо Стојкановић

.