Годинама је код нас присутна невероватна пракса да људи нешто и раде, а да за то не примају никакву плату. Одакле то, како је могуће и шта са несавесним послодавцима, покушали смо да одгонетнемо, али тешко. Биће да нам је то у бићу, у страху, у потреби, у кризи, али и честитости оних који о томе одлучују! Начелник Инспекције рада у Ваљеву Алекса Милошевић се слаже да је то један од највећих проблема данашњице, да је појава масовна, али каже да начина за наплату има и да инспектори због тога имају пуне руке посла. Нажалост, питање је колико су могућности и мере на сузбијању ове појаве адекватне. За сада, све се своди на принудну судску наплату. Инспекција има овлашћења, чак и сама контролише исплату зарада у фирмама, а по пријави њима покреће се поступак прекршајне пријаве, а потом судски, уколико послодавац ни у одређеном року не плати дуг, иде принудна наплата. Али, осврнимо се мало уназад, кренимо од неких почетака свеприсутне, свеоправдавајуће, свеунижавајуће – транзиције. Ради се и за „џ“ Беху некад гиганти од друштвених предузећа. Радили људи, радили, чували радна места, надали се бољитку, опстанку себе и фирми у којима су се затекли. Месец за месецом, година за годином... Уместо битке за боље услове рада, а ту ваљда спадају и рад и средства за живот, односно плате, наши синдикати се борише за зимнице и директоре, ове или оне. Сада ни тога нема. Нема друштвених фирми, нема плата, нема радних места, а... ни синдиката. Пропуштена шанса да се синдикалне организације поставе на ноге и имају улогу какву у васцелом свету имају. Истина, био је ту и пример „Стефила“. Наплатили се неки запленом машина и опреме, „разбуцали“ фирму, а онда узели и социјални програм. Још већа несрећа је што се „пелцер“ неисплаћивања зарада примио и код нових газда, част изузецима. Изгледа да су неки од њих омашили, па у поступку приватизације купили „мачку у џаку“, а неки опет схватили да је борба за радно место велика, па да они ту нешто могу и да ућаре и једноставно људе не плате, држе пар месеци, па ангажују друге и тако у недоглед. Случај први, пример Телевизије Ваљево. Купио човек јефтино, кад дошао, ни опреме, ни телевизије, само дуговања, гладна уста и свађа запослених. Месец за месецом радило се без плата, неко се и наплати, али остадоше они који немају куд, па макар радили и за „џ“. Случај други нећемо наводити, нека се сами препознају. Дажбине држави јесу велике, пословање јесте отежано, али, ако послодавац не може да ради и заради и за себе и запослене, сложићемо се, нека затвори фирму, није у реду да само запослени трпе. Има случајева да су се људи и ту наплатили, али је поступак дуг и мучан, неки га и не знају, а неки се и даље надају, чувају посао какав такав. Ако је и од транзиције и у транзицији, много је.