Љубиомир Радовић је још млад човек, млад у политици. Он се подухватио замашног посла да проучи Предлог Статута и да напише 26 амандмана.Они су се углавном односили на смањење броја одборника са 51 на 31, смањење чланова Градског већа са једанаест на девет, да Скупштина постане власник градске непокретне имовине, да се ојача њена улога у односу на градоначелника, који би неколико пута годишње подносио извештај о свом раду Скупштини...

Милорад Илић, председник Скупштине и раније председник општине у трајању више од осам година, лако је указао да је већина Радовићевих амандмана у несагласности са Уставом и законима и да не могу бити прихваћени. И самом Радовићу је постало  јасно да је тако, али се пожалио да је њему и другим шефовима одборничких група, било обећано да ће им управа помоћи да њихови предлози буду усклађени са законским актима, што се овога пута, по свему судећи није догодило.

Милорад Илић је иначе казао да је Радовићев труд за поштовање, јер је то велики и озбиљан посао, који ипак захтева дубље познавање права и политичког система.

Међутим Радовића су онда дохватили одборници СНС обрушивши се на њега. Томе је тон дао и сам градоначелник. Речено је за Радовићев наступ и његове амандмане "да би било добро да је Господ Бог  Бог, ако је то могуће, у тим моментима био глув, да не слуша те глупости и предлоге лишене разума". Други одборник је казао да за Радовића и опозицију нико неће гласати, јер да су они молили и убеђивали на изборима за месне заједнице да се гласа за њих, али да је неки човек казао да "неће да гласа за хијене". Може човек необавезно да каже тако нешто, али би одборник за говорницом, пред микрофонима, требало да бира речи када говори о другом човеку. Такође да Радовић тренутно не представља никог јер је напустио странку Доста је било, на чијој листи је изабран, и прешао у Локални фронт. Да онда не дели лекције снажној скупштинској већини и слично.

Мало је то било превише снаге спрам једног одборника, мало превише силе и грубости.

Пошто градоначелник воли историјске паралеле, ево да се и ми сетимо једне. Када је Јосиф Стаљин учвршћивао власт у оквиру Комунистичке партије Совјетског Савеза, он је беспоштедно са говорнице исмевао своје такмаце за превласт у Партији, а тиме и у држави. Један од делегата Конгреса, на коме се то догађало, сведочио је да су се делегати грохотом смејали и аплаузима поздрављали Стаљиново потцењивање и исмевање својих супарника. "И тако смо са смехом и аплаузима ушли у диктатуру" у којој су један по један животом платили стари партијски кадрови и Стаљинови неистомишљеници.

Ми смо срећом далеко од могућности такве ситуације, али ниво политичког саобраћања треба подизати а не обарати.  Ако "градимо пристојну Србију", као што се поручује са највишег места, онда то треба показивати и свакодневно на делу. У том случају узвишене речи неће звечати празно.

Мијо Стојкановић

.