Речено је да су тенк на стадион Црвене звезде допремили навијачи, вође навијача. А ми знамо какве су вође навијача Звезде, Партизана, Рада. О њиховим опасним, штетним и незаконитим пословима говорило се и писало годинама уназад у неким озбиљним јавним гласилима. Многи од њих су и судски осуђивани. Не ради се, дакле, ни о каквим јагањцима и невинашцима.

И они су,такве навијачке вође, допремили тај тенк на стадион под слоганом: Машина се покренула и неће стати. Читава се силесија утицајних људи потрудила да оправда тај поступак, јер коме може да смета тенк, заварен и онеспособљен за кретање и дејствовање. Само никако да изговоре чему онда треба да служи тенк на том месту. Да су рекли да тим војним оруђем, које асоцира на моћ и разорно дејство, желе да охрабре тренера и фудбалере Црвене звезде да играју храбрије, самопоузданије и офанзивније, то би се дало разумети. Али они то нису рекли. За њих су игра и победа над Јанг Бојсима биле беспрекорне. Што није било. Швајцарски тим је у добром делу утакмице деловао храбрије, модерније и организованије. Да не помињемо још тужније издање Партизана против нејаких Норвежана. Да  утакмице наших тимова са великим европским клубовима не протекну у страху, грчевитој одбрани и  сваки пут у страху од катастрофе. Када продате одмах сваког младог играча који покаже иоле израженији таленат, бољем се не можете ни надати. Један изузетан повратник као што је Марко Марин, тешко да ће бити довољан.

Па онда то прослављање пласмана у Лигу шампиона фудбалера Црвене звезде вожњом у војном транспоретру. Министар Стефановић је рекао да то није војни транспортер, већ преправљен и пластиком обложен камион од две тоне, тзв. тамић. Поред отворених аутобуса и џипова једанаест фудбалера  накрцало се у тамић (преправљен у војни транспортер), у који у нормалним околностима може стати неколико људи. Са све шлемовима на главама неких фудбалера. Има неке гротескности, бесмислености и наопакости у томе.

Шта се поручује тиме? А нешто се поручује, свакако. Ко шаље те неформулисане поруке?  Ако држава има намеру да подигне борбени морал становништва за могућност евентуалне одбране земље, у ситуацији приметног дефетизма створеног догађајима из прошлости, то би било разумљиво и прихватљиво. Ако је то намера, оканите се тенка, војног транспортера с фудбалерима и вођа навијача.

Подизање нивоа патриотизма, привржености земљи и држави, подизање борбеног морала за евентуалну одбрану земље постиже се суптилнијим и дубљим средствима  и установама, као што су војска, Црква, познате и прихватљиве личности, школа, озбиљни медији.

Има нас, надамо се не мало, који не пристајемо да нам такве навијачке вође одређују тон у било чему: у политици, патриотизму,моралу, па и у навијању. То што руководства наших фудбалских клубова пристају на то, представља чињеницу за жаљење. За жаљење је и што држава ту симбиозу трпи.

Каад је једна навијачка група пре нешто више од месец дана сурово претукла једног дечака угрозивши му живот, др Даница Грујичић, директор Онколошког института у Београду, јавно је изнела своје огорчење због тога, запитавши ко су ти навијачи и њихове вође. И докле ће их као такве држава толерисати. И због тога, не само због тога, уследио је убрзо низ тешких увреда на рачун др Грујичић на страницама једног од таблоида. И зато не желимо да нам вође навијача одређују тон и да предводе нашу децу у било чему.

Мијо Стојкановић