Народ се до укидања ванредног стања придржавао прописних мера. Ми смо чак с одређеним похвалним изненађењем писали о људима под маскама који у Ваљеву стрпљиво чекају у редовима пред продавницама и апотекама и пред невероватно дугим редовима пред банкама.

Онда је укинуто ванредно стање, поручивано нам је да се постепено вратимо  нормалном животу, инсистирано је на томе и од стране политике и од стране струке. Чекали су се избори, било је неколико већих политичких окупљања, догодио се дерби пред 25 000 гледалаца, тријумфална победа СНС, која је одговарајуће и прослављена уз трубаче, коло, мезе, честитања и грљења, наравно без дистанце и маски.

Дошло је до пораста браја заражених, јуче 193 на нешто више од 8000 тестираних, до пораста броја пацијената на респирторима, а умире по један пацијент савког дана у последњих недељу дана. Корона вирусом заразили су се Маја Гојковић, председница Народне скупштине; Александар Вулин, министар војске и Марко Ђурић, председник Канцеларије за Косово. Сви су они учествовали на прослави народњачке победе.

Ширење заразе свакако је неугодно за све. Лекари у Кризном штабу дају немушта објашњења да се ништа сувисло не може разабрати. А политичари су, најблаже речено некоректно, почели да криве народ. Радомир Николић, још увек градоначелник Крагујевца, који од оца Томислава није наследио ни трунку политичког талента, рекао је да народу не вреди лепо говорити, не вреди му фино препоручити, затражити и замолити, народ то неће да послуша. Народу треба мотка да би се дозвао памети!? То је ружан, потцењивачки и понижавајући став, и СНС би морао од таквог става и погледа на људе да се огради, ако већ није.

Министар Лончар, који у последње време својим изјавама преуззима улогу маља или чекића, је опет казао да ако народ неће слободном вољом да брине о свом здрављу (као да су људи самоубилачки расположени), онда ће држава њихове животе чувати принудним мерама.

Произилази да народ мора стално да има на уму да је само стадо. Оно што важи за политичаре, када праве већа окупљања и славе победе, то не важи за обичне људе. И када они не носе маске и грле се, то не важи и за нас. Ми се морамо и даље држати правила, иначе нам следи мотка. Логично је запитати се шта је све огољено оваквим изјавама и сваљивањем кривице на леђа народа.

С политичарима који остану без функције и моћи коју она даје, догоде се велике промене. Кажу да су бошевиче вође Молотов, Каганович, Хрушчов... као и наши Ђилас, Вукмановић - Темпо, после губитка власти постајали много смиренији, уљуднији, склони разговорима са обичним људима које до тада нису примећивали. Имали су и потребу да објасне, да их се прими као људе с манама и врлинама, да се разуме да је било такво време, историјске околности, Стаљин, Тито и слично.

Код Р. Николића и код нашег градоначелника др Гвозденовића, који нису били поново кандидати за градоначелнике, на делу је "само" губитак концентрације, услед губитка функције. Зато наш градоначелник у току ТВ емисије није могао да погоди да се ради о КОВИД 19, а не КОНРАД болести. Зато је несмотрено и без потребе био укино Џез фестивал за ову годину, уместо да га само одложи док опасност не прође, зато је прогласио ванредну ситуацију због поплава са три дана закашњења. Јер, све то га више није дотицало у потребној мери.

Али су градоначелника дотицале непријатности ( и то је људски) које су доживљавали његови блиски у јавном медијском рату у коме је он био равноправан учесник и подједнак кривац, а који је с места које је заузимао требало да ублажи или чак заустави.

Не знамо да ли је градоначелник, сада као лекар и обичан човек, постао осетљивији на непријатне, чак увредљиве и понижавајуће ударце које је он са својим медијским сараданицима ( а који му ничему нису ни требали) задавао другој страни, како политичкој, а још више медијској. И мислимо да га је слика, са којом је изашао из тог неразумног ударања лево и десно, на крају и коштала новог мандата.

Или, да ли је градоначелник, сада само као лекар и обичан грађанин, постао свестан да је било заиста пуно скромних, пристојних и поштених људи, који нису унапред били против њега, који му нису желели неуспех, а поздравили би његов успех, а које је он надмено и охоло одбио од себе, не показавши ни најмањег разумевања за позицију  тих људи. Према некима бивајући директно неправедан и осветољубив. Чудно је, заиста, да се политика разуме на такав начин. Људе треба придобијати за себе и своје идеје, а не одбијати их од себе.

Млађи, они који долазе, треба да уче на туђим грешкама и да их не понављају.

Мијо Стојкановић

.