Радио Ваљево по много чему заузима истакнуто место у ближој и нешто даљој прошлости Ваљева. Из године у годину, почев од 1967, Радио је постојано напредовао. Постао је врло поуздано и свеобухватно гласило за широк круг слушалаца, а врхунац способности својих новинара и техничара показао је за време бомбардовања наше земље, када смо улогом далеко надмашили границе ваљевског краја.

Ми смо једноставно имали тежину, нас су, поред слушалаца за озбиљно узимали  политичари, привредници и уметници, јер су наспрам себе имали упућене и компетентне саговорнике.

Присуствујући једној политичкој трибини у згради општине, судија Бранислав Џунић је рекао да је случајно дознао за трибину, "јер, како нема правог Радио Ваљева, ми више не знамо шта се у Ваљеву догађа".

Када год су покретани програми за целу Србију, а програм се селио на петнаест или седам дана из радија у радио, увек се почињало од нас, јер је руководство у Београду било сигурно да ћемо ми то најбоље отпочети.

Када се стицајем личних несрећних околности један од тада најбољих новинара-репортера у Србији нашао на неки месец у Ваљеву, он је нас у Радио замолио да као сарадник почне да ради код нас. Рекао је да смо ми толико добра радио-станица да бисмо мирно могли да се сместимо у Београд или Нови Сад. Казао је да то у Ваљеву вероватно не знају. Проблем поменутог колеге био је толико велики да смо морали уљудно да га одбијемо позивајући се на његову високу репутацију. Одговорио је да  квалитет наше радио-станице није ништа мањи од његове репутације.

На крају крајева и потписник овог текста стекао је у Радију професионалну афирмацију и препознатљиво име и презиме у Ваљеву.

Зато у овом тексту желимо да укажемо на неке од битних момерната у развоју Радио Ваљева: зашто је то била добра радио-станица, зашто је могла бити још боља, ко су биле кључне личности у развоју Радија. Ово неће бити никакава објективна историја, већ сасвим лично виђење  живота једне лепе радио-станице.

ИСТИНСКИ ПОЧЕТАК

Радовану Мишовићу, нашем шефу технике од 1983. до 2010. године, рекао сам како је радио истински отпочео с доласком Љиљане Кецојевић. Радован ме подсетио на 1967. на тадашње спикере Надежду Стојановић, Наду Ђуровић, Милицу Јаневску, Ристу Анђелополића, Бошка Јеремића и Миливоја Миливојевића, као и на новинарку Анку Шупић.

Рекао сам Радовану да су то били одлични спикери, тада лепи и отмени људи, достојни сваког јавног појављивања, али да је техника са њима у недоглед увежбавала читање без грешке и да се све то најпре  снимало. Није био успостваљен активан, новинарски однос према свету и приликама у којима се  деловало.

Тек је Љиљана својим доласком, својим образовањем, познавањем политичких и друштвених прилика, спремношћу да се максимално труди, својом радиофоничношћу и понајпре жељом за успехом, жељом да својим послом стекне углед и признање у Ваљеву, поставила ствари на много чвршћу и амбициознију основу. Када је она то урадила, после се могло надограђивати, као што се и збивало.

Током година Љиљана  ни у једном послу који је у Радио обављала није била испод  властитог високог нивоа. Она никада није оманула нити разочарала. На радијским фестивалима она је од свих нас добила највише награда, и за уређивање дневника и за документрану емисију и за прилоге урађене за Радио Београд.

Када год бих је чуо на Радију увек сам био пријатно изненађен, а памтим да ме два пута баш задивила. Оба пута то је било за програм Радио Београда. Први пут у разговору са позоришним редитељем Мирославом Беловићем и прозним писцем Радомиром Смиљанићем. У Радио их је довео, такође, сада покојни писац Зоран Јоксимовић. Сва тројица писаца, гости  из Београда посебно, били су изненађени и импресионирани начином на који је Љиљана са њима разговарала. Ваљда у провинцији нису очекивали такав ниво разговора.

Други пут је то било можда 89/90, када је Ваљево представљало политичку ренесансу у Србији. У студију су били Душан Михајловић и Алекса Јокић. Све је текло тако глатко, брзо, информативно,  с великим Љиљаниним познавањем онога о чему се разговара, да се на крају, приликом  одјављивања стране колега из Радио Београда осетио за то јасан и недвосмислен респект.

Године 1986, када је потписник ових редова дошао у Радио Ваљево, Љиљана је била у пуној новинарској снази.  Са њом таквом, са сазревањем аутора овог текста,са осталима, ми смо могли постати несумњиво најбоља радио станица у Србији, тик иза Радио Београда. Али требало је поред нас да тај циљ има и наш оснивач. Било је довољно да су рекли: Постаните то, ми ћемо вам финансијкси помоћи. И то би се догодило.

Наравно, Љиљана је била беспрекорно писмена. Ако смо имали дилему око правописа она би је разрешила. Била је живо биће и није била безгрешна. Али у кључним стварима да се  укаже ко је достоајн места директора Радија, коме требао отвоприти пут, на којој страни је праведност - ту није грешила.

Била је изразито поносна особа. Понос ју је, што се ретко догађа, упућивао на скромност. Никада није говорила, како са  ја то, ја сам изнад и испред. Не. Али волела је када је други похвале и када јој упуте признање.

Понос и скромност су је оставили у Радио Ваљеву. Неколико пута су је звали да води и уређује празнични програм  Радио Београда. Увек би одбијала.  Нудили су јој и да пређе у Радио Београд. Одбијала је. Већ је била навикла да се креће у свету познатог.

Из истих разлога од брата Војислава је тражила да буде сахрањена, у априлу 2023.  само у кругу породице. Велики број запослених у Радију и њених пријатеља није послушао  тај последњи Љиљанин захтев. Дошли смо да је испратимо. Војислав  се захвалио на томе.

Мијо Стојканович

.