Наше техничаре је красила  велика приврженост и посвећеност  свом послу. Ваљда у рану јесен 1986, на територији општине спроводио се референдум о увођењу неког самодоприноса. Био сам тек неколико месеци у Радију. Мислио сам да је то за то доба рутински политички процес и да као такав тражи и слично медијско праћење.

Требало јеу програм да се јавимо из Бачеваца. Техничари и спикер-водитељ Зоран Станојевић. Зоран је био изузетно талентован, могао је и много више, али требало је у Клубу примати садашње и бивше боксере и бројне обожаваоце. И попити са њима. Ја сам послат да посматрам, пратим и да учим. Цео дан је падала киша. Радован Мишовић, шеф технике, није успевао да успостави везу са студиом. Попео се на кров задружног дома да постави неку антену. Техничари су му додавали тражени алат. Није ни тако ишло с почетка. Радован није одустајао. Киснуо је и радио. И онда је након више од два сата, на крову по киши, успео да успостави везу. Зоран се јавио интензитетом као да се изјашњавало о неком од најбитнијих државних питања. Шта носи ове људе, запитао сам се. Новац сигурно није.

На терену наши су се техничари претварали у прави јуришни одред. Радован је моторолом тражио, захтевао, наређивао. Милорад Параментић, други по искуству и знању, заузимао би најодговорније место. Владимир Босиљчић би се у тим ситуацијама попео и уз најстрмију литицу.  Поред поменутих техничара на терену је још најчешће бивала тадамлада Весна Терзић Крстић, ређе Раде Јешић и Милан Делић. Њих двојица су били наследници изузетног Александра Леке Марковића, лака му земља, на раду у монтажи и живом програму.

Радован је био шеф технике од 1983. до 2010. године. Донео је несумњиву стручност, посвећеност и приврженост Радију, јаку склоност ка дисциплини и реду. Веома цењен од истакнутих колега из Радио Београда. Од оснивања 1967. до 1983. шеф технике је био Будимир Ђурђевић. Нисам запамтио Будино време, распитао сам се какав је био као шеф. "Био је одличан", рекао је Мића Параментић. "Имао је очински однос према нама, увек је гледао да објасни, усклади и помири".

Када би Буда, Милијан Димитријевић и Милан Сурцовић са средњеталасног предајника у Белошевцу долазили у Радио, мени се увек чинило да се они осећају као да долазе кући, однекуд где су избивали.  Буда је био увек одмерен, господствен, озбиљан, добронамеран. Милијан, човек театра, понашао се увек помало театрално. Код њега је то било тако искрено и прихватљиво. Милан Сурцовић тих, повучен, скроман. Проницљиво и дискретно је пратио рад и развој новинара. Знам то из изскуства.

Шта још желим о томе да кажем: Покојни Лека Марковић је својим широким интересовањима, речитошћу, комплетном усредређеношћу на посао, могао бити одличан новинар у било којој средини. Он је пазио и указивао у монтажи да саговорника или говорника не сасечемо као сатаром, мисао је морала бити заокружена, прилог је морао имати баш адекватну дужину, тон прилога није смео бити мрзовољан, нити се смело паметовати преко мере.

И Милорад Параментић је, поред завидног техничког знања доказаног не само у Радио Ваљеву, увек поуздан и одговоран, такође је пажљиво а дискретно пратио развој новинара, скоро из месеца у месец. Знао би рећи: "Ја сам мислио да те хвале што си из Босне и што си као учен, а ти стварно знаш ово да радиш".

Млади Раде Јешић био је сконцентрисан у студију, у живом програму, као војник на мртвој стражи. Ако бисте у монтажу дошли под притиском да за пет минута урадите прилог за емитовање, и ако би у монтажио био Милан Делић могли сте бити сигурни да ће он својим благим и мирним приступом одстранити стрес и да ће посао бити завршен на време и како треба.

О спремности Владимира Босиљчића, спокој му души, да се на терену апсолутно не штеди, већ смо рекли. Весна Терзић Крстић, једина дама у техници, је, такође, била смирена, посвећена, пажљива.

П.С. Желео бих да укажем на макар један пример велике посвећености и на другој, новинарској страни. Једне године се у Словцу догодило убиство. Наш дописник из Лајковца, Снежана Билић, чула је за то. Није имала аутомобил, стопирала је до Словца и стигла на лице места пре полиције. Била је довољно паметна да се не приближава самом месту убиства. Када је полиција стигла, укорили су је да не сме на такво место  стићи пре полиције. А полицајци нису стопирали.

Волели бисмо да такве примере пожртвиованости,, као овде наведене, сретнемо и у другим професијама службама. Да не наводимо којима.

Ето такав однос према послу и такав значај код грађана,  држава је јефтино продала не питајући коме и шта ће бити даље.

Мијо Стојкановић

.