За потребе једне радијске емисије с времена на време питам грађане Ваљева какво је стање ствари међу нама? Да ли смо пристојни и предусретљиви једни према другима, хоћемо ли да помогнемо, да ли смо окренути ка добру, или смо нељубазни и подозриви, а човека поред себе гледамо само као средство преко кога треба да се попнемо за степеник више. Људи претежно одговарају да у том смислу  никако није добро.

Жена која сада живи у Немачкој као да је једва чекала да каже како су тамо где је странкиња према њој много предусретљивији него овде где је сви када нешто пита или тражи гледају као да је труо кромпир. Пристојан зрео човек, однедавно узгајивач малина, каже да ако сте изван структура, државне аминистрације, странака, јавних предузећа, ви тешко било шта можете да остварите. И аутор овог текста недавно је имао посла са једном школском управом и окружним руководством за образовање, да би отклонио нанету му неправду. Одбијајућа хладноћа просто се могла напипати руком.  Више саговорника је образлагало такво расположење, такав став, тешким економским приликама у којима се велики број људи налази.  Ми једноставно немамо добре воље.

Нама наравно треба све: и поновна индустријализација и нова радна места, запошљавање по конкурсима,  ефикасно и независно судство, слободни и пре свега уљудни медији. И морална обнова по свим нивоима.

На коме је да то покрене? Покојни патријарх Павле говорио је да тело човека припада држави, а душа цркви. Држава би требала да створи у најширем смислу егзистенцијалне услове за човека, а црква да се стара о моралу и спасу човекове душе. Црква то и ради, јер њени представнци стално говоре о живљењу по јеванђелским особинама: немојте бити завидљиви, паксони, немојте мрзети, помозите једни другима,  окрените се ка добру, човек до тебе није непријатељ твој. Напротив. Питање је да ли те поруке чују сви: и немоћни и моћни од којих , хтели то или не, умногоме зависи наша  егзистенција.

Ако нам је потребно обзирно и праведно друштво, а јесте, онда би неко реално моћан требало да нам каже нешто о томе, да нас и личним примером позове ка томе. Нису тек тако такви умови од Достојевског, владике Николаја, др Јустина Поповића, Винстона Черчила, кога радо цитира председник Србије, говорили да без окренутости добру милиона људи свет неће ваљати. Нити ће трајног мира имати.

Мијо Стојкановић

.