"Чешће сам посматрач него актер; понекад мислим - добар посматрач (па и дијагностичар). Сада, већ при крају стажа педијатра, могу да посведочим сву лепоту и привилегију рада са децом и младима, баш као и његову неизмерну одговорност", каже др Весна.

 Који је најлепши комплимент који сте добили?

"Јеси ти доктор, ал' ти си ћер"- рече ми једна бака, пре 30 година, у амбуланти села Драчић.

Како сте одговорили на тај комплимент?

Ваљда осмехом и сећањем на њу које, ево, још траје.

Који је најсрећнији дан у вашем досадашњем животу?

За читав живот: дан рођења ћерке Соње, сада студенткиње у Београду.

Шта Вас покреће?

Мала и велика чуда ме покрећу; између њих је, често, знак једнакости у мом животу. Осећам захвалност што ми једноставне "ствари" могу донети мир, а и прави подстицај: доживљај природе, лепота уметничког дела, нечији чин људскости, оздрављење сваког малишана...

Да вас задеси велики новац како бисте га потрошили?

Највећи део вероватно на путовања. Остало би довољно за -  зимницу.

Ко Вас је последњи пут баш импресионирао?

Пратим серијал "Квадратура круга" - често останем задивљена животним причама и херојством тзв. "малих људи" - старина по напуштеним селима, бораца са најсуровијим околностима, деце препуштене самој себи. Импресионира ме сам њихов опстанак, јер је пример вечне победе живота.

Чиме сте били највише разочарани? Ко Вас је разочарао?

Разочарана, чини ми се, свесним препуштањем наше омладине погубним  утицајима који их упућују на површност, неки лагодан стил живота, стицање материјалних статусних обележја и живљење под паролом "само блеја". Ми, друштво, не реагујемо, не нудимо им здравије алтернативе, садржаје, просторе и цена томе биће, нажалост висока. Још: уништавањем природе, бахатом градњом у срцу града, форсирањем неквалитета кроз медије...

Када сте били најтужнији?

У тренуцима неминовних одлазака најближих, као и сви људи претпостављам.

Када сте себи најлепши?

Када се осетим потпуно слободном и у складу са најдубљим унутрашњим емоцијама.

Како охрабрујете саму себе?

Баш подсећањем на претходно описане тренутке (то јесу само тренуци) који човека уверавају да је, ипак, на правом путу. Кажем себи: Идем ја, свакако, даље.

Плашите ли се година које пролазе (старости)?

Прижељкујем спокојну старост, да будем потребна и да мени још буду потребни: људи, смех, музика, путовања...

Да ли су најлепше године прошле или тек долазе?

Иако то не желим, мислим да су прошле. Потајно се надам да, ипак, нису.

Које три особине код људи највише цените?

Саосећајност, таленат, храброст да се буде.

Анкету осмислила Ружица Стојкановић

.