четвртак, 11 јул 2019 08:55

Милица, жена највећег бола

Napisano

 

Милица Димитријевић је у једном моменту 16. јануара 1993. године изгубила два малолетна сина. У аутомобилу којим су кренули у Бајину Башту, бежећи од напада муслиманских војника из Сребренице, било је седморо деце и Милица. Погинула су два њена сина, сви остали су остали живи. Трећи, најстарији син, који је возио аутомобил, рањен је у ногу. Десет година касније, испред њене куће у Скеланима, Милица ми говори о том јутру.

 

"То је било 16. јануара ујутру, око шест и тридесет.Када се чула детонација знала сам да је то био напад. Скочили смо и сели у ауто. Томислав, мој супруг, дао је нашем најстаријем сину Славиши да вози. Он тада нема ни 15 година, зимско доба, гдје ће он да вози. Нас је било осморо у колима:четворо дјеце од комшије, моја три сина и ја. Већ се пуцало на све стране.Стигли смо до станице милиције, ту смо стали, пуцњава нас је зауставила. Прво су пуцали у возача и ранили мог Синишу у ногу.Дијете није могло да вози даље. Најмлађег сина од четири и по године, њега су, не знам како, кроз шофершајбну, он ј сједио позади, њега су погодили у главу. Он се звао Александар.Њега су погодили ту у ауту,а овог средњег кад је отворио врата и кад је излазио погодили снајпером. Он је мени био око шест мјесеци на ВМА.Њега су погодили између трећег и четвртог пршљена. Њему је Рашо било име. После, не знам ни ја пола сата, сат времена, један од браће Глигић, један од њих нас је ставио у ауто и превезао у Бајину Башту.И на мосту су нас гађали, јер је метак пробушио гуму на ауту, па се умало нисмо окренули.

 

Ми смо од како је почео рат били у Бајиној Башти, па смо се вратили. Знаш и сам да дјеца хоће комодитет, они су ишли ђа там, ђа вам, ниси ти њима могао наредити. Овдје су ми били свекар и свекрва. Било је још дјеце овдје нисмо били сами.Нико није имао појма шта ће да буде, да ће они да нападну Скелане.

 

Тада је био председник општине овај др Десимир Митровић и када је један војник погинуо у Добраку, упао је у засједу,и ми сједимо за столом и прича се гдје ће тај војник да се сахрани. Десимир каже да се сахрани ту у Скеланима.Један је питао шта ако Муслимани буду напали осташе кости војника у Скеланима. Десимир каже да нема силе да ће Муслимани напасти Скелане.Тако да сам ја имала повјерења у њега, ако предсједник општине не зна ситуацију ко ће знати.Тако сам ја имала слободу да останем овдје.Кад је бивало нешто опасно, они нама дојаве, па ми покупимо дјецу и пређемо у Бајину Башту, у Србију.

 

Нисам успјела да преболим, гдје ћеш преболити. То не можеш преболити, са тиме живиш. Не знам, Мијо, између Срба и Муслимана не може више бити нормално. Може бити између оних који никог свог нису изгубили.Гдје ће бити нормално, поготово ако се они врате и сједе, на примјер у кафани мој Славиша и неки њихови. Како да се гледају.Ко да ће неко неког свог да прежали.Тамо гдје је неко погинуо,богами, и са њихове и са наше стране исто је. И они да опросте нама неће никад.

 

Ето они су гађали цивилно возило пуно дјеце. Мој Славиша је возио и њега су прво гађали. Било је седморо дјеце у колима.Четворо од комшија. Оне су биле већ све дјевојке. Најмлађа од њих тада је имала година колико мој Славиша.Једна од њих је држала Александра од четири и по године у крилу.Рашо је сједио између сједишта, позади.Он је имао 12 година.Ауто је заустављен код Дома здравља.И кад смо излазили из кола ја сам узела Ацу у руке, а он је већ био готов.Погођен је у главу.

 

Пре тога, код станице милиције у Скеланима, кад смо дошли у кафану ја видим да нема Раше.Хтјела сам да изађем али је пуцало са свих страна.И тај Глигић је отишао и извукао Рашу из кола. Донио га је у ресторан и ставио на столицу.Али Рашо је већ прије био погођен.Њега су одвезли у Ужице, одатле на ВМА, па у Клинички центар, па у Тиршову, возали су га читав дан.

 

Моја дјеца се воде као цивилне жртве рата и ја нисам имала право ни на какву помоћ.И они су погинули од метка као и војници на линији, само што су војници имали пушку у рукама па су можда могли и да се одбране.Моја дјеца нису имала ни ту прилику.

 

Најстарији син Славиша оженио се 2000.те године. У јануару следеће године родио му се син, мој унук."

 

 

Забележио Мијо Стојкановић

 

П. С. Тог јутра убијено је 69 људи. Две трећине били су цивили, међу њима и неколико деце.Рањено је 165 људи. Тридесет је заробљено, четворо се воде као нестали. У Скеланима је 2005. године подигнут споменик (на фотографији), као трајно сећање на невино страдале људе. На споменику су исписана имена свих 305 жртава српске националности које су настрадале у Скеланима и околним селима током рата.

Било је много несрећа и туге међу обичним људима у оба народа.То се никада више заиста не би смело поновити. Зато смо објавили ову исповест Милице Димитријевић, жене највећег бола.

 Ако администратори мисле да текст не одговара групи, могу га склонити. Текст је објављен превасходно због поштовања према великом болу. 

 

.

Pročitano 166 puta

Ostavi komentar

перископ

 

  • Лицемерјем на песнике
    0 17. септембар 2016.
    Лицемерјем на песнике
    0 17. септембар 2016.
    Увек сам спреман да станем на страну људи који се у Ваљеву баве уметношћу. Јер се ради о скромним и…
    0 17. септембар 2016.
  • Питања која се не помињу
    0 12. септембар 2016.
    Питања која се не помињу
    0 12. септембар 2016.
    Међу упућенима се зна да радно место у просвети кошта толико и толико. То ми каже познаник који ради у…
    0 12. септембар 2016.
  • Руски сликари за Ваљевску болницу
    0 23. јануар 2019.
    Руски сликари за Ваљевску болницу
    0 23. јануар 2019.
    У Интернационалном уметничком студију "Радован Трнавац Мића" данас су уручени медицински апарати набављени донаторском акцијом руских уметника, студија "Трнавац и…
    0 23. јануар 2019.
  • Хуманитарна ревија борилачких клубова
    0 04. март 2018.
    Хуманитарна ревија борилачких клубова
    0 04. март 2018.
    Марко Јовановић, РК "Младост" Ваљевски борилачки клубови данас организују хуманитарну ревију под називом "Борба за живот". Приход су наменили обнови…
    0 04. март 2018.
  • Марко Јовановић на Светском форуму традиционалних спортова
    0 24. фебруар 2018.
    Марко Јовановић на Светском форуму традиционалних спортова
    0 24. фебруар 2018.
    Тренер рвача ваљевске "Младости" и кадетске репрезентације Србије, протеклог викенда је у турској Анталији је активно учествовао на Светском форуму…
    0 24. фебруар 2018.
  • Три медаље за "Младост"
    0 30. мај 2017.
    Три медаље за "Младост"
    0 30. мај 2017.
    На државном првенству за кадете у рвању грчко-римским стилом, које је одржано за викенд у Сомбору, рвачи ваљевске "Младости" освојили…
    0 30. мај 2017.
  • Јубилеј ваљевских рвача
    0 30. децембар 2016.
    Јубилеј ваљевских рвача
    0 30. децембар 2016.
    Фото: Жељко Бошковић У четвртак је свечано обележено 40 година рвања у Ваљеву. Свености у градској кући присуствовали су бројни…
    0 30. децембар 2016.