Ви не путујете јер сте премлади, а ја путујем много и за последњих петнаест година треба да се извињавам за нешто што ја нисaм учинио. Или ме гледају попреко што сам Србин, али осећам да много тога нисмо учинили што нам се приписује. Прво постоји један феномен: Према свим законима света постоји само индивидуална кривица, не постоји колективна кривица. Ми знамо кад смо криви, ми то препознајемо стомаком, јер стомак је центар емоција. Не треба нама судија,ми тачно знамо када смо криви и ако немамо тај осећај нико не може да нас увери да смо криви.

 Ту се јавља један велики проблем што у Европи, као и у другим деловима света у давна паганска времена племена када изгубе рат, било је као нормална ствар да постају крива. Криви су били и жене и деца и сви су постајали робови. Та паганска времена су заправо и данас овде, јер све се мењало, то што је било колективитет касније je постало народ или религиjска група.

 Ја сам ишао у седамдесет осам земаља и нисам видео завиднији народ од Срба. Зашто су Срби завидљиви? Зато што су непросвећен народ. Јер нама је Бог дао да смо нешто способнији, ја могу да кажем да смо ми благо интелигентнији народ од других, не много, вештији смо.

 Срби су постали криви постепено а да то нису ни знали. И то је процес, није то од јуче. Српска кривица почела је 1914. године. Дечак, гимназијалац, само је био ванредни ђак једне београдске гимназије, када је повукао окидач у Сарајеву, започео је са стварањем српске колективне кривице. Срби су онемогућили велики пројекат, велике империје која се ширила на југоисток. Камен на путу, кућа на путу, о којој је писао Светозар Марковић, а поновио Јован Цвијић. Та кућа на путу кроз балканске ратове се проширила на велико имање. И онако кућа на путу смета, а кaда је велико имање преко пута много смета. А онда је дошао Први светски рат и та два хица Гаврила Принципа су нас довела довде. Пореметили смо хармонију највеће силе у том тренутку у Европи. Kриви јер смо се прогласили посебним, свако уздизање квари хармонију. Рефлекс чопора не дозвољава уздизање, оно подразумева казну, дозвољено је само ако си најјачи. Ако си стварно најјачи то мораш да докажеш борбом и силом. То је принцип живота.

 Други светски рат нам је донео посебност која се кажњава, посебност слободе. После Другог светског рата Срби су проглашени кривим због комунизма, забрањене идеологије. После краха комунизма остали смо под сумњом као историјски савезник Русије. И у суштини казна је била неминовна. Оно што се нама догодило је у ствари ритуал.

 Шта чинити, има ли наде? Ако су Јевреји после 2000 година трпљења кривице, која није била кривица, постали недодирљиви, ако поново влада буржоазија и капитализам, ако су Немци поново најјача сила у Европи и нама се не мора писати тако лоше и поред нашег балканског песимизма. Волимо да се предамо. Нама се не мора писати лоше само ако будемо мудри. Нисмо тако сложни као Јевреји, да ли можемо бити јаки као Немци, не можемо. Да ли можемо бити финансијски моћни као колективитет буржоазије? Шта можемо? Можемо бити паметни, образованији, вештији. Јер Србе је Бог обдарио нешто већом вештином. То нас чини сигурнијим и превари нас. Ми волимо све што је с вештинама. Зато смо добри у спорту. Наша шанса је у вештини, јер је политика у великој мери вештина, била и остала. Вештина заснована на знању. Србима је пут у просвећењу. Кад будемо сви бољи и онда ће и избор бити лакши.

 Сада када су сви оптужени завршили у Хагу, осим једног мање битног, хоће ли кривица заиста бити индивидуализована као што то пише у законима свих земаља света?

Емитовано у емисији "Без анестезије" Радио Ваљева

.