Има већ два мссеца како возови од Ваљева до Београда путују мало више од два сата, уместо сат и по уврх главе. Лопови су украли тзв. чвсте контакте изнад пруге  Железница је најавила да је отворила јавну набавку за нове елементе. То још траје. На питање када ће возови почети да иду брже, кондуктер је нехајно одговорио: ових дана.

Каснивши у поласку 45 минута, на деловима пруге воз се кретао од 20 до 30 км на сат, на клинику сам стигао мало пре 10 часова. Сестре су казале да ме неће вратити, али да ипак морају да питају професора. Стојковића, који је требало да обави ту малу хируршку интеревенцију на мом оку. Професор је срећом рекао да останем, а тако је овде спреман да поступи само др Стојковић, казала је једна од сетара. На клиници се, при том, нико два дана није јављао на неколико бројева телефона које сам нашао на Интеренету Сестре кажу да то није могуће. Ипак било је могуће.

Истог дана вратио сам се за Ваљево. Сада ми није било важно колико ће воз путовати. Међутим, контрола ока је заказана одмах сутрадан у осам часова ујутру. За сваки случај кренуо сам аутобусом и стигао  на време.

Претрпевшуи локалну анестезију, хурирушку интеревенцију, стрес,устајање да јутра у 5 часова, хтео сам да се што пре вратим за Ваљево. Био сам на Аутобуској станици у 9,30. Први Ластин аутобус полазио је у 10,30. У реду, попићу кафу и сачекати. Ретка кафа, с парчетом јефтиног ратлука коштала је 190 динара. На мој приговор, конобар, који је по држању био пенџапски принц а не конобар, само се то још није сазнало - да се присетимо М. Данојлића - каже као мудро: Пријатељу скупо је само кад немаш, кад имаш није скупо.

"Човече", кажем, " продајеш кафу и пиће овом скромном свету из унутрашњости који путује аутобусима, прима углавном ниске плате или пензије, а кафа ти је скупља него горе пред "Москвом" где седе много богатији људи."

"Господине, немам времена за зановетање", каже без љубазности  пенџапски принц у улози конобара на станици у Београду. Узгред, код Мире у Ваљеву, на старој аутобуској станици, поред Колубаре, кафа је 70 динара.

Аутобуса нема у пола једанаест. Нема ко да да одговор шта се дешава. Један младић и ја покушавамо са Ваљевом, али без успеха. Тачно у 11 стиже аутобус. Био је у квару, виша сила. У Остружници се коначно покварио. Онда смо чекали други аутобус да нас покупи, који је срећом брзо стигао.

Дакле, стоички поднети повратак овог дела железнице у стара времена кашњења, када се на таност возова није могло поуздати; ћутек прихватити кварове аутобуса о којима вас нико не обавештава, телефонске позиве на које се нико не јавља. Ко то може с миром да прихвати, свака част.

Неко би утицајан, са снагом одлучивања, морао да зна да тамо куда се креће обичан свет ( аутобуси, возови, надлештва, службене канцеларије,  здравствене чекаонице) човек се не осећа добро, да увиђа да није уважен и да се врло мало држи до њега. И да се то што пре, одмах, почне мењати ка бољем.

Јер, шта ће нам слобода ако останемо без културе, казао је В. Черчил, у сред Другог св. рата, на предлог да се због ратних трошкова у Британији смањи буџет за културу. Чему и семафор и то што пише на њему, ако смо гажена трава на стадиону.

Мијо Стојкановић

.