Ово зло нас је на неки начин поново натерало да се замислимо над собом и у томе је позитивна страна ове несреће. Уколико нас то више очисти утолико и ово насиље и зло над нама, (као што се змијски отров претвара у серум, у лијек), може послужити на обједињење, на отрежњење и на сабирање. Добро рече владика Артемије, морам то да поновим, није ово вријеме пркоса. Не смије то бити вријеме маскарада и игара нити на Тргу Републике у Београду нити на Тргу Ивана Милутиновића у Подгорици, као што то раде људи кратке памети. Нека ми опросте сви није то вријеме за ... ово је вријеме за молитву, за литију, за сабирање око гробова својих предака, за сабирање око светиња, за сабирање око споемника Васкрслом Христу, за сабирање око великомученика косовског светог кнеза Лазара. Око тога морамо да се сабирамо. И да се саберемо у једно срце, у један ум пред Богом и да завапимо Богу да он, који је једини творац Неба и земље, да Он који је вјечна и непролазна правда и који је једини дародавац живота, да нас Он спаси и да нас избави.

Неће нас игра наша избавити. Много смо ми играли и пјевали. Међутим, ово је вријеме апо- калиптично, које није за игре и пјесме, него управо за повратак светињи, за тугу над собом и над својом дјецом, за усправљање наше духов- но и морално, за сабирање једних са другима ма гдје били, за превазилажење раскола у нама и свађа.

Ако смо једни са другима, а и са Богом, онда нема силе земаљске која ће нас побиједити.

Без обзира шта други радили ми не смијемо прекорачити границу човјечнога и људскога и у односу једни према другима и у нашем односу према другима. Јер једино ћемо тако моћи заслужити благослов божји, ако на праведан начин, праведним средствима, човјека достојним, сагласним моралу, а и рат има свој морал ако је одбрамбени и праведан, ако се сагласно свему томе будемо понашали. Зато кажем добро је да се престане са овим ђускањем по Београду. Ту нема места пркосу. Намјесто да је тај народ отишао и испунио храмове у Београду, и клекао на кољена пред живога Бога, и призвао његову правду, он је почео на један доста вјетропираст начин, да не кажем неку тежу ријеч, да се супротставља сили и злу. То би требало да се прекине нарочито у ове дане страдања Христових, и страдања народних. Кад је страдање и кад неко погине у држави и у земљи, онда се заставе спуштају на пола копља. Има нечег неразумног да не кажем сулудог у овом нашем понашању. Ја опомињем и ове у Црној Гори и ове овдје, ми морамо да се вратимо трезвеном и здравом односу према својим пријатељима и према својим непријатељима.

Само тако ћемо успјети да се изборимо на овом тегобном путу и да сачувамо и себе и свој народ, и да утемељимо на здравим основама своју будућност. И да сачувамо Косово и Метохију.

Насиље које ми трпимо данас може бити и праведно и неправедно. Ако смо праведни благо нама. Јер се на нама остварује она заповест Јеванђеља: Благо вама ако вас усрамоте и и успрогоне лажући на вас свакојаке рђаве ријечи имена мога ради. Дакле тиме нас бомбардовање моћника овога свијета сврстава међу праведне људе и праведне народе који носе на себи људско достојанство, носе светињу којој завиди свијет, носе светионик који луди свијет хоће да угаси. Сте стране Бог је са нама и ово ће сигурно да се окрене нама на добро.

Ако нас Бог овим кажњава због наших гријеха, онда и то нам је на спасење: јер ће нам помоћи да се тргнемо, да се освијестимо, да се вратимо себи, да се вратимо нашем исконском моралу, да се вратимо Богу, да се вратимо светим гробовима око којих се ми окупљамо вијековима.

На Благовести 1999. године у манастиру Ћелијама

Емитовано у емисији ''Без анестезије''