За новинарство се каже да је лепа професија уколико се на време напусти. Не знамо, имајући у виду све околности, да ли је Слободан Раковић на време напустио новинарство. Та је професија несигурна и незахвална. Колико сутра ваш професионални и људски  углед може бити погажен, а ваша егзистенција угрожена. Слободан Раковић је упознао обе стране ове варљиве професије.  Филмови о оснивачу Витсада инг. Николи Станковићу, Ваљевској болници и сада др Ван Тинховену су један висок стандард и то мерено оштрим критеријумима високе филмске и ТВ документарне продукције. То су теме о којима нема контроверзи,  али требало нас је улажењем у то време, тражењем разлога за поступке и судбине, као и мотива за невероватну пожртвованост и хероизам у Ваљевској болници, уверити у "тежину" тих људи и догађаја, како би се ми спасили од недостојне равнодушности, а те људе и то време од незаслуженог и недозвољеног заборава.

Слободан Раковић  новинарску професију доживљава страшно озбиљно. О томе је сведочила хрпа дневних листова, недељних и месечних магазина, укључујући и гласила верских конфесија, на његовом уредничком столу у ТВ дописништву. Он је сматрао да новинари морају да буду упућени и та озбиљност и потреба да знате, могли би бити путоказ младим ваљевским новинарима. Од њих нажалост нико данас те особине и не тражи. Колико знам Раковић је, својевремено, од својих сарадника то тражио у једном фамилијарно грубом тону. Нико од њих се на такав приступ није озбиљније наљутио.

Слободан Раковић је уређивањем ТВ дописништва и посебно репортажама емитованим на РТС-у, стекао завидан углед међу колегама, али и у ваљевској друштвеној и политичкој средини. Након промена 2000-те то је у трену отишло у парампарчад. То је стање потрајало неколико година стварајући знатну дозу логичне огорчености код Раковића. Он је био дубоко убеђен да му је учињена неправда.Пошто је дошао к себи радио је и у новинама и на телевизији, али су га ови филмови и књига Сећања Душана Михајловића, чији је издавач, на прави начин вратили тамо где је  припадао. Томе су сведочиле пуне сале на премијери филма о др Ван Тинховену и присуство градских угледника и холандског амбасадора на њима.

Слободан Раковић је, уз све ово, током дуге каријере био лојалан дефинисаној уређивачкој политици и онима које је подржавала та уређивачка политика. Колико знамо био је лојалан и политичким пријатељима из младости, што је постојаност за поштовање. На њега би се могло применити оправдање једног од јудејских царева пред новим римским победником: "Није важно чији сам ја пријатељ био, важно је какав сам пријатељ био".

 У изразитој лојалности  уређивачкој политици РТС-а, и онима које је таква уређивачка политика подржавала, може бити разлог ако Слободан Раковић у новинарству није постигао све што је могао. Он једноставно није сматрао да понекад треба угристи и руку која те храни, да цитирамо Љиљану Смајловић. У том случају добро видите, макар тако показујете, само једну половину земљине кугле. Али и ово што је постигао нимало није мало. И добро је што је варљиву и незахвалну новинарску професију преварио снимањем ових филмова. Узгред, аутор овог текста, ни у каквом смислу, ништа не дугује Слободану Раковићу. Истину треба говорити.  

Мијо Стојкановић

.