"Учитељ мора надокнадити све оно што су родитељи пропустили, и надокнадити све оно што су родитељи искварили. Не оставити дете равнодушним према злу - то је наглавније"
Просветни радници су у праву када траже да им плата буде макар мало изнад републичког просека. Просечна плата за јул у Србији износила је нешто изнад 48 000 динара. Аутор овог текста у последње три године предавао је у три ваљевске средње школе. У некима дуже, у некима сасвим кратко. Имао сам прилику да пратим како су наставници у завидном броју предани настави и укупном раду са децом. То се најдиректније видело по разговоримима, у које су наставници у зборницама уносили пуно страсти и добрих намера. Присуствовао сам, такође, и њиховом разочарењу када би се жалили на понашање појединих ученика. Утрошили би брдо нерава, стрпљења, знања и искуства да се изборе са агресивним и неваспитаним понашањем ђака.
Ми смо у друштву изгубили моралну оштрицу, многи људи сматрају да је штошта допуштено и да није неопходно имати обзира према другима, слободно је понашати се на штету других. Такво стање свести прелило се неминовно и на школе. Зато пред наставницима није само да уче ђаке знањима, већ и да их васпитавају. Та потреба није нова, мудри људи су и у нашој, не тако давној прошлости, тражили да се деца у школама пре свега васпитавају. Како? Поткрепићемо то цитатом из беседе "Црква и револуционарна педагогика" монаха Тадије. Упућени знају да иза монаха Тадије стоји потпис једног од наших највећих, не само црквених људи 20. века. Цитат гласи: "Учитељ мора надокнадити све оно што су родитељи пропустили, и поправити све оно што су родитељи искварили. Теже је бити учитељ него родитељ. Бити родитељ - за то је потребна само љубав, бити учитељ - за то је потребна и љубав и памет. Учитељ не сме пропустити ништа, но ако би све пропустио а научио дете да се против зла револтира, опет је учинио доста; а ако би сва знања предао детету, а пропустио револтирати га против зла, није учинио ништа. Не оставити дете равнодушним према злу - то је најглавније".
То, наравно, не може бити задатак једне или неколико школа, па ни целог образовног система, већ би сам врх наше политичке, црквене и хуманистичке елите морао да постане свестан неопходности васпитања деце на овај начин.
Да су деца васпитавана по вредностима о којима пише монах Тадија, потписник овог текста не би пролетос, као наставник, доживео озбиљну непријатност у Медицинској школи. Наставник није могао да пристане да се час обесмисли, а да се два,три ученика у једном разреду понашају како хоће. Само је хтео мало реда и редовну ситуацију да може да спроведе час. Наставник је те ученике послао код педагога школе. Они су тамо лагали да им наставник не допушта да изнесу своје мишљење, да развију критичке ставове, чак је био проблем и што наставник тражи да нешто знају. Никаквих ставова није било, била је само експлозија младалачке обести, а и то је благ израз. Ученици су чак ставили на фејсбук да наставник пропагира политику и личности владајуће странке. Наставник је о томе сазнао тек када више није био запослен у школи.
Забрињавајуће је и запањујуће што су надлежни у школи поверовали ученицима о свему томе а да уопште нису позвали наставника да питају да ли је то тачно, ако је тачно да га упозоре да се тако не сме радити. А апсолутно није било тачно.
Двадесетак дана након тог догађаја колега, кога је аутор овог текста замењивао у настави, вратио се са боловања. После месец дана отишао је у пензију. Све је то било регуларно.Чудно је само да је наставник, у последњих двадесетак дана боравка у школи, код надлежних наилазио на хладан зид, када је хтео елементарно да се обавести о свом статусу. Аутор овог текста отишао је из школе и из школства са веома ружним утиском да се са човеком, насатвником, може тако олако. А наставник се заиста трудио, и хтео је, да макар мало, допринесе поштовању и васпитаности у школи.
Мијо Стојкановић
.