Успешно спајајући осведочене културне вредности претходних времена са вредностима модерног доба, догађа се исијавање читавог низа нових културних квалитета који снажно афирмишу дату средину у оба правца и препоручују је не само у равни културе, већ и као делатног, предузимљивог и интелигентног партнера и у свим осталим областима. С правом се сматра да је онај ко уме да користи ресурсе којима располаже, припада цивилизацији високих вредности и високих културних узуса и препознавања, што је препорука за партнерство у свим другим приликама. Ваљево, збиља, поседује огромне продуктивне и широко препознатљиве ресурсе када је реч о културним квалитетима прошлости, који се у амалгамним савременим формама и спојевима могу преобразити у факторе високе ововремене и модерне вредности и убедљивог урбаног и развојног престижа уопште. Неговање и коришћење култа Милована Глишића и Љубомира Ненадовића, на пример, као општепознатих културних чињеница, могуће је на много различитих начина и кроз много различитих форми, а да истовремено означава и укључи тренутак, тренд и израз потреба модерног времена и модерних генерација. О једном могућем модусу те визије писао сам својевремено у ваљевској „Колубари“ ( пре годину дана ). А најмање што Ваљево треба да учини на том плану, баштинећи и унапред и уназад, јесте да институционализује културне ресурсе везане за ову двојицу својих литерарних великана и испројектује еквиваленте њихових оригиналних културних квалитета: приповедачких, путописних, драматуршких, фантастичких, преводилачких, културолошких и других, примењених на матрицу савременог ствараоца, примаоца, заједнице и маркетинга. Познати и успешни модели такве транслације културне енергије и такве „прераде“ културних квалитета су, и поред повремених замора и падова, рецимо, Бранково коло у Новом Саду и Карловцима, Борина недеља у Врању, Дисово пролеће у Чачку, Дани Преображења у Краљеву и слично, када се догађа масовна културна идентификација са вредностима прошлости и савремености и једно чудно и плодотворно прожимање и сливање различитих културних и цивилизацијских квалитета по себи. Међутим, питање з а ш т о се ови културни и цивилизацијски ресурси у Ваљеву не користе је право питање за позване и прозване пројектанте и ордонанте ваљевске културе и поред безбројних позивања и прозивања уназад бар 25 година, откад су превладани поломи везани за Глишићеву награду и откад се културна, идеолошка и друштвена матрица рапидно изменила? Па, ако се комунистима из 80-тих и може понешто опростити, јер су много тога вансеријског у ваљевској култури и установили и устројили (Модерна галерија, Завод за заштиту споменика културе, манифестације Песници словенских језика Десанки у част, Џез фестивал, Тешњарске вечери, Двориште и слично), чини се да овим новим „демократама“, бар кад је о култури реч, праштања нема, јер осим што су угасили Дом омладине, нису укњижили ни једну нову капиталну продуктивну културну форму, односно идеју, или покрет. И док су „огавне“ 80-те врвеле од живих културних идеја, гибања и непоновљиве (често и погрешне) културне еуфорије, резонанце са публиком и стотина различитих културних експеримената, врења и догађања, сада се суочавамо са невероватном безидејношћу, апатијом и анемијом несхватљивом чак и у најмрачнијим тоталитаризмима. Зашто? Управо због најцрњег „демократског тоталитаризма“ који све држи у властитим рукама, док су памет, машта, знање, умеће и права друштвена емпатија у власти оних који су искључени. Влада је поново распустила народ, како би рекла једна пошалица, тако да је у случају културе то резултирало правом поплавом безидејности и апатије, протекционизма, непотизма и дискриминације. Није важно што је катастрофа, важно је да је њима много лепо, рекло би се у нушићевској обратници. Иако то изгледа немогуће и као contradictio in adiecto, али кад би се ипак и збиљски преобратили, преобразили и опаметили и прихватили бар неке од продуктивних симпатичких културних идеја које им се нуде, имали би шансу да извуку и себе и Ваљево и ваљевску културу из апатије, јаловости и ксенофобије. Могли би поново Ваљеву вратити формат и снажно културно проветравање. Могли би у правом смислу речи поново увести свет у Ваљево кроз личности од првог и правог формата, профила и културног штофа. Ваљевом би се опет, као некада, шетали наши и страни највиши уметнички и интелектуални ауторитети и звонила би опет најзвучнија имена , изговарале најубедљивије и најпродуктивније уметничке и херменеутичке речи, из прве руке би се преносило овдашње аутентично културолошко збивање и биће, Ваљево би била важна тачка у свету уметности, културе и цивилизације. Изгледа немогуће за оне који немају кључ, а тако лако за оне који га знају... Треба, дакле, основати задужбине Милована Глишића и Љубомира Ненадовића. У простору лепом, фасцинантном и инспиративном, обогаћеним спомен-поставкама њима посвећеним, са поново извученим глишићевско-ненадовићевским позлатама и лирским суштинама. Али, то је тек почетак. Нужан, али не и довољан услов, како би рекао Никола Милошевић. Из свега тога треба извлачити лирске и културолошке златне нити тако што ће се установити веома осмишљене манифестације и награде везане за сваког од њих појединачно, са програмима, округлим столовима, панелима, научним и другим скуповима везаним за њихов опус и опус лаурета, разнолику издавачку делатност, укључујући и часопис, школе, акције и иницијативе у зналачким рукама и зналачкој изведби као услов. То би могао да постане један од најважнијих живих књижевних пунктова у Србији, оригиналан, жив, продуктиван и делатан, који би укључивао огроман уметнички и научнички потенцијал и окупљање, доносећи Ваљеву много више славе и интелектуалне продуктивности него Модерна галерија, на пример. Ваљевовећдуго нема добрих, правих и збиља културно продуктивних идеја и време је да се врати у орбиту и друштво успешних, где је некада и било. Ово је, свакако, једна таква могућност, али и са њом треба бити опрезан, јер постоје људи који су у стању да упропасте и најбоље идеје. Паралелно треба релаксирати протекционистичку и дискриминаторну ваљевску културну сцену и учинити да се сви осећају укључени. Огромно и драгоцено ваљевско културно благо отиче Колубаром, бацају се најбољи ресурси, вредности, паре и људи, чак и без свести о свему томе. Време је за буђење и резултате који ће покренути град и његов дух, за „велико спремање“ у култури, јер је култура исувише озбиљна ствар да би се с њом руковало на тако површан и погрешан начин. Време је да јој се врате позлата, величина, формат, смисао, замах и дубина. Онако како заслужује и она и Ваљево.

Остоја Продановић