Оче Арсеније, православље подразумева молитву и трпљење. Ипак, где је граница између трпљења и протеста у ситуацијама када они од којих нама умногоме зависи егзистенција и људско достојанство ни најмање не хају за веру и Господа Христа? 

Отац Арсеније: "Граница је мржња. Ми никада не смемо прећи границу мржње. Ми овде имамо пример светог човека, Аве Јустина, око кога се сви окупљамо, који је огромно понижење претрпео у свом животу и који је много грмео, али сва његова грмљавина је била без мржње. Тако да ми морамо да протестујемо, шта је ово вечерас било него протест, али ја се дубоко надам и знам да у мени нема мржње. 

Није лако осећати љубав према људима који нас воде у пропаст, то се мора рећи, али не смемо никада ићи с мржњом. Ако не можемо имати љубав не смемо ни саблажњавати мржњом. Мора се рећи све што треба, али увек с молитвом, с молбом и са састрадавањем. Ако би Господ дао и са љубављу то би била права молба и прави протест, па би се на тај начин нешто можда и могло учинити".

Ви кажете да је православље стална борба с демонима у нама, борба с властитом размаженошћу и уквареношћу. Да ли је размаженост одвела ваше пријатеље, о којима сте написали књигу "Бог и рок ен рол, до хероина, а касније у смрт?

"Моји пријатељи из младости јесу била размажена и укварена деца. Они су одрастали на Дедињу, имали су све осим родитељског времена и љубави. Њихови родитељи били су посвећени каријерама у комунистичком систему. Тај систем је обећавао да ће створити овоземаљски рај а донео је помор те талентоване добре деце у криминалу, алкохолу и наркоманији. Већина деце наших врхунских хирурга, људи на челу државе, председника судова отишла је у наркоманију.

Данас се посебно формирају деца којој не смеш реч да кажеш. Деца могу да раде апсолутно све што желе, развијају се у хистерике и неурастенике, а родитељи морају да ћуте, јер деца имају право да их пријаве надлежнима. Деца постају потказивачи својих родитеља, као у најцрњим периодима људске историје, нацизму и совјетском бољшевизму. У кући дете не може да се уздржи ни у једној ситуацији када му нешто није дозвољено. Све хоће да добије на дивљину и дреку и све што хоће и добија на тај начин.

Међутим , када одрасте, када се запосли то више не пролази, шеф га малтретира, колеге неће да га трпе и он неприпремљен пуца. Презупчи, пада у депресију, пије антидепресиве, извршава самоубиство. На његово место долази други, јер шоу мора да траје, а временом и он ће можда да презупчи.

Ствара се клима у којој се деца суштински одузимају од родитеља да не би била васпитана на нашим традиционалним вредностима, па да једног дана у сусрету с друштвом не би размишљала својом главом и рекла, чекај, бре, ово није у реду".

Да ли потапање манастира Грачанице значи и пропаст православља, макар овде у Ваљеву?

"Свакако да не значи. Не смемо скретати у екстремизам било које врсте. Држава је потопила манастир Грачаницу с благословом Цркве колико ја знам. А Црква је без обзира на могуће грешке монаха, свештеника, епископа, па и самог патријарха, као таква света и она је тело Христово. Црква је прерасла могуће грешке, живи и у својим недрима носи истину. И Црква све саборно одлучује. Уколико је Црква одлучила да је неизбежно да та црква буде потопљена, ја се приклањам одлуци Цркве, јер сматрам да не могу ја да одлучујем да ли је Црква, дакле Црква, нешто погрешно или није погрешно урадила. Али ово је одлука коју је донела Црква. Према томе апсолутно се поуздано може тврдити да потапањем ове цркве није нестало православља ни у Ваљеву, а камоли у српском народу. Чувајмо се, браћо и сестре, неразумног зилотизма који нам је направио већ болне ране, и претераног осуђивања. Јер као што каже старац Пајсије Светогорац постоје људи муве и људи пчеле. Зна се где увек слећу и шта траже муве, а где слећу и шта траже пчеле".

М. Стојкановић

.