Мудро је, тамо деведесетих година, један заиста велики новинар (из властите скромности не помињемо му име), казао да би радо написао понеку оштру реченицу на рачун Запада, када исте вечери његов текст не би славодобитно био прочитан у Другом Дневнику. Уз непрочитану, али јасну поруку, да је најзад и Он дошао памети и да је схватио да се сва памет, истина и правда налазе на страни нашег тадашњег руководства, без обзира на резултате које је та политика доносила народу. Знао је тај изузетни новинар да би  његова добра намера била искомпромитована и да би се окренула против његовог угледа.

Дакле, премијер је у четвртак био у Горењу. Потписан је Меморандум о намерама да Горење изгради још једну фабрику са 300 радних места. Испред фабричког круга премијера су дочекале његове присталице.  У маси људи једна госпођа је неочекивано питала премијера да ли зна да су радници у Горењу веома мало плаћени, а да се ради скоро по 24 сата. Пратња је хтела да прекине одрешиту госпођу, али је премијер тражио да то не раде.

"Никаква права немамо, рекла је госпођа". 

"Примате ли плате редовно?" питао је премијер.

"Никакве су за толики рад", био је одговор.

"Да ли вам је плаћен прековремени рад?"

"Минимално", био је одговор.

"Знате шта, ја не могу отерати сваког инвеститора из Србије, зато што су плате мале. рекао је премијер. Ко ће да запошљава људе у Србији? Мислите ли да их је  лако наћи?"

"Питајте их каква су наша права у Горењу", била је истрајна госпођа.

"Хоћу, питаћу их", рекао је премијер. Тако се завршио тај разговор.

После обиласка фабрике премијер се обратио радницима, новинарима и руководству Горења. Рекао је да је руководству Горења пренео разговор са радницом и да му је речено да су плате редовне и да се исплаћује прековремени рад. Радницима је поручио да се труде, да буду лојални предузећу, па ако они овде више зарађују, онда ће и радницима ваљда повећати плате. Тако би требало да буде. Влада Србије пожуриће с потписивањем уговора о изградњи новог погона Горења.

То говори много тога: да је Србија још увек веома крхка. Да Србија не сме ни један месец да застане. Да јој је потребан сваки, па и најмањи инвеститор, којих нема довољно. Видело се да премијер није у комотној позицији, да не може да одбија могуће инвеститоре  и да им наређује да радницима повећају плате. И да се некако бори са свим тим и да нема намеру да одустане.

У чему је онда проблем? Зато што се створила фама у ваљевској јавности. Као да је оним питањима огољена сва експлоататорска бездушност Горења, а премијер ухваћен на спавању, неупућен и незаинтересован.

Узгред да су плате радника од 25 до 30 000 динара за озбиљан рад мале, јесу. Тако се владају плате у Србији данас, што би неко плаћао више ако не мора. Зато нам треба више фабрика и прилика за запошљавање. Јер за 400 радних места у Горењу својевремено се јавило  7 000 људи. Да госпођа има право да каже и да пита, има право.

Али они у Ваљеву који су чули само та питања и  учинили их главним догађајем сутра би окренули главу. Када би неко њихов био калиф уместо калифа, Србија би за тили час, преко ноћи, постала РАЈ на земљи. Као што је и била до пре неку годину!? Али то је површно политиканство ту нема лековите истинитости.

А овде у Ваљеву, када би дошли наши, све би било исто као што је и сада, али ми бисмо (они би) представили да никад у историји није било боље. Пробајте тада да кажете да то није тако, видели бисте какав би се стаљинизам обрушио на вас.

Шта ми хоћемо? Хоћемо простор за објективну критику, за поштено сагледавање прилика. Хоћемо ли у очима креатора овдашње јавности после овог текста, кроз неколико месеци рецимо, имати право да напишемо критички текст, да смо нпр. очекивали више труда на моралном опоравку народа, да је можда превише крупних речи, а превише празног хода. Или је критички простор узурпиран од људи уских погледа, који само стварају фаму.

Мијо Стојкановић

.