Како је Ћиро Блажевић образложио своју подршку Србима у Хрватској на изборима за Европски парламент: "Неко мора да каже да је доста мржње. Време је за помирење". У Србији и у Ваљеву било је, има и сада, превише тешких речи, потирања другог, све је то личило на мржњу. Треба ли сада да почнемо да се прегањамо на ружан начин и са нашима који раде и живе у иностранству, ако отуда критички проговоре о Ваљеву.
Друштвене мреже знају бити врло злоћудне. Људи тамо наступају без одговорности. Жене у годинама хоће да су дупло млађе, неке од њих с моралне висине тврдо и љутито пресуђују о друштвеним појавама и јавним личностима. Мушкарци изабраним политичарима упућују тако погрдне и увредљиве речи да би се у супротном, ако би такве погрде биле упућене њима, своју част и углед бранили до последњег атома снаге.
Др Саша Пакевић, Ваљевац на раду у Словенији, поручио је пре седам дана у објави да њему неће нико онемогућити да јавно и критички говори о друштвеним појавама и политичарима у Ваљеву и Србији. Јер да су претци др Пакевића пострадали за слободу и достојанство Србије и Ваљева.
Нисмо видели баш ту објаву др Пакевића, која је ваљда била повод за оспоравање његовог права да говори о приликама у Ваљеву. Објаве др Пакевића које смо видели нису одисале тоном надмености и надмоћности у односу на Ваљево и људе који у њему живе. Разумели смо да се др Пакевић залаже за наше суочавање са стварним проблемима, да се не залуђујемо наводном кривицом Била Гејтса, страхом од Г-5 мреже, мрачним предвиђањима да ће становништво на земљи бити сведено са седам на једну милијарду, бојазни да ће нас неко у блиској будућности у сваком тренутку пратити и знати где се налазимо, чак и шта мислимо. Уместо тога: зашто без краја трујемо своје животно окружење, зашто смо еколошки тако немарни, кога бирамо да управља држваним пословима, како живимо у крајњем.
Наши људи који живе у иностранству свакако имају право да коментаришу стање и збивања у Србији и у Ваљеву. Њихов тон у томе треба да одише добрим намерама, без потцењивачко-презривог односа спрам нас који "ово трпимо и довијамо се како знамо и умемо". Без лоше примисли, али ми смо ипак овде и вероватно имамо потпунији и свеобухватнији увид у прилике. А и људи знају своје снаге и вероватно виде шта је и каква је алтернатива.
Од наших паметних људи који су већ подуже у иностранству, као што су др Пакевић, режисер Зоран Ђорђевић у Бразилу, свештеник Саша Ђурђевић на Флориди, Дамњан Стојкановић у Лас Вегасу, ја бих очекивао да нам у својим објавама, с времена на време напишу, рецимо: како људи живе, колику сигурност имају, какви су универзитети у земљама у којима сада живе, како се људи лече, каква су права радника, шта раде синдикати, какав је програм радио станица и како се оне издржавају, какво је новинарство, гледејаући генерално и слично. То би нам значило да изоштримо свој поглед и ставове у односу на наше прилике. Јер ми који не живимо у иностранству, без обзира на одређено праћење шта се збива, не можемо знати како ствари изгледају у другим, развијеним и најразијенијим земљама. А према нечему треба да тежимо.
Подсетио бих да је тако нешто на врло високом нивоу, у листу "Напред" и у емисији "Без анестезије" Радио Ваљева, својевремемно радио, сада нажалост покојни Владимир Урошевић, говорећи о Совјетском Савезу а потом о Русији. Такође и млада Рускиња Марија удата у Ваљево, сада с презименом Милић, у недељнику "Ваљевска искра".
Ово о бесмисленом расипању снага је изјава Горана Бреговића о сукобу Сарајева и Емира Кустурице. Бреговић је сматрао да су на губитку и Сарајево и Емир. Има таквих расипања још. И ових дана. Неко треба да ради у супротном смеру.
Мијо Стојкановић
.