Ако се не замишљамо превише бићемо само срећни а никада тужни због тога. Где је он а где смо ми – нека нам се не поткраде питање ... Будућност је извесно његова и увек смо ту да се радујемо поново ... Ех кад би се на таласу тог успеха и ми могли одвести макар донекле ка том светлу тамо ...
Од Новака ипак ништа ново. Знало се то одувек, да ће једном баш он бити најбољи. Припремао нас је за ту част наш шампион. Памтимо 2006-у, када је закуцао на врата славе на најјачим турнирима; погледасмо и филмове кад је дететом почињао па ко би се усудио да претпостави другачије?! Иако се занемарује колико је трновит пут до „броја 1“ на свету, као и то да му можда нико од ових који га данас својатају није помогао он је опет само наш. И не само то: Сада се просто такмиче, појединци и институције, ко му је био ближи док је стасавао и у тренутку победе. Сви би под тај сјај. А рекетом је он до снова допловио. И њиме звезде као крушке стресао. Попадале му пред уморне и заслужне ноге, позлативши очи целе нације. Сада је на крову света, а и ми са њим као да смо горе. Наш дечко из комшилука главна је фаца на планети ових дана. Бар један од нас у име свих тих милиона који никада неће успети... Лепо је бити Србин поново после оних ратова, председника, генерала ... И ако... Занело нас је и уздигло, па на тренутак заборависмо на све друго; и да осим у срцу нигде више не добисмо Новаковим троном. Сви наши проблеми још увек су ту и чекају нас као после пијаног сна. Имали смо епизоду спортског патриотизма и поистовећења са успехом појединца Ђоковића. Добро, време је да полако напуштамо тај само његов сан и вратимо се својој колективној стварности. Наш председник на трибинама Вимблдона навијао је као отац, тренер, или неко ко има још већи интерес од победе нашег тенисера. Као да је он више његов него наш или било чији. Сви воле победнике, и да се украсе њима. Далеко је за обичне смртнике та лепа земља Енглеска. А и ми ето дочекасмо Новака, радост нације, не памти се већи празник овде; па ипак остаде опет све по старом. Од емоција се прохујалих не живи. Навијачки дух не растерује тешке облаке који нас прате. Ни Косово, ни Европска унија, ни стандард ни запошљавање...ни ништа друго.... Новак Ђоковић није само прича о спорту, већ слика и прилика у пркосу заоштрене воље, рада и доследности. Готово немогући пример излетања из сфере социјалне затечености ; усамљени случај који пркоси околностима и статистичка грешка своје врсте. Али надати се истом, ипак није немогуће. Тениски терени су све пунији, све Земља звана Новак Имамо некога за понос и утеху. Ако се не замишљамо превише бићемо само срећни а никада тужни због тога. Где је он а где смо ми – нека нам се не поткраде питање ... Будућност је извесно његова и увек смо ту да се радујемо поново ... Ех кад би се на таласу тог успеха и ми могли одвести макар донекле ка том светлу тамо ... чешће је име Новак на крштењима. То би у неком слободном преводу, који нема везе са језиком већ само са осећањима, могло значити „победник“.. или „спашени“. Као и по свецима што наша деца добијају имена. И мада је он ту са нама, и мада је толико наш и део је нас самих, Новак је ипак странац у овој нашој просечности. Племенитост му не дозвољава да се тиме превише поноси, па оставља слику скромног момка који дели нашу судбину и помаже увек и свуда где може. Али како помоћи свима; и да ли је потребно само залечити понеку последицу или деловати по узроку?! А реч је о систему и ту је сваки појединац подједнако немоћан. Издигавши се до неба стигао је у историју славних, већ са двадесет и четири. Ми своју повесницу обичност тек исписујемо, а ни само не знамо како ћемо. Гледамо у Новака и знамо да може. Нека је то и пут од хиљаду миља, свакако почиње првим кораком. Имамо некога за понос и утеху. Ако се не замишљамо превише бићемо само срећни а никада тужни због тога. Где је он а где смо ми – нека нам се не поткраде питање ... Будућност је извесно његова и увек смо ту да се радујемо поново ... Ех кад би се на таласу тог успеха и ми могли одвести макар донекле ка том светлу тамо ...

Пеђа Марић