После предавања, које је пре двадесетак дана одржао у Духовној библиотеци "Св. отац Јустин", проф. Драгославу Бокану било је постављено питање шта мисли о др Владети Јеротићу и академику Матији Бећковићу. Питање је поставио угледни уредник верског часописа и радио станице, успешни издавач, који се после десетак година из Шапца почео укључивати у јавни живот Ваљева.

Показало се у одговору да Драгослав Бокан не дели  одушевљење које већина људи у Србији гаји према овој двојици живих великана наше мисли и уметности. Но Драгослав Бокан рекао је и нешто друго што је објаснило његову  суздржаност спрам ове двојице врхунских ауторитета нашег времена. Казао је да се ради о превише резервисаним, равнодушним, чак хладним људима према млађој интелектуалној сабраћи, којима би њихова јавно изречена лепа реч много значила. "Када би, рецимо, др Владета Јеротић јавно похвалио ђакона Ненада Илића, то би њему помогло, отворило би му нека важна врата. Ненад Илић је изузетно даровит човек, филмски режисер, снимио је филмове о Ави Јустину и владици Николају; има четворо деце,а нема стално запослење. Он би сигурно оправдао свако указано поверење. Али такве похвале нема и неће је ни бити".

Драгослав Бокан је навео пример ђакона Ненада Илића, али се дало закључити из даљег тока разговора  да би и њему самом, у овом животном тренутку, требала помоћ у отварању неких врата. И да би и он тада имао и знао шта да каже. 

"Како то да ми који говоримо о саборности, заједништву верних људи, нисмо спремни да помогнемо једни другима, да понекад другом пружимо руку? А они којима православна саборност није ни на крај памети, разне Соње и Наташе, чланови ових и оних одбора и редакција, знају да је међусобна помоћ важна, да треба да штите и да помажу једни друге. Ми који говоримо о саборности и идемо у Цркву, не држимо до саборности, а они којима то ништа не значи понашају се  саборно", закључио је Драгослав Бокан.

Не бисмо се бавили овим занимљивим запажањем и искрено изреченим ставом  да се све то у пуној мери не може приметити и у Ваљеву. Да не идемо далеко, да пођемо од новинарско-интелектуалног еснафа. Део новинара и (део интелектуалаца који се појављују у јавности) који себе сматрају верујућим људима, који у свом послу нису унапред у Ваљеву имали политику и странке које ће подржати без обзира на све, или против којих ће увек бити, ма шта добро урадиле, који не мисле да је у Европи све добро, а у Русији свако зло; е, они су посвађани, тешко да се поздраве на улици, а камоли да једни о другима кажу лепу реч или да се понекад помогну.

Док ови други који за себе кажу да су атеисти, који увек у Ваљеву имају политику и странке против којих су и за које су (ДС, остаци Нове демократије, евентуално ЛДП), и никаква их стварност у томе неће поколебати. (Власт др Томића, рецимо, могла је позлатити Ваљево, запослити и последњег незапосленог, они би то, у најбољем случају, храбро прећутали.) Ако би се неко усудио да критички проговори о писању и деловању неког од њих, ту није било контрааргументације, позива на јавни дијалог, него се прибегавало колективном бојкоту дотичног, у најбољем маниру комуниста-стаљиниста. Или би пљуштала саопштења и притужбе упућене на важне адресе. Та групација је, дакле,  свесна да према другима треба да наступа заједно, да се штити егоизмом и другим оштријим начинима, да се међусобно држи и помаже.

Ако говоримо о новинарству, наши градоначелници углавном нису имали храбрости да подрже, макар јавно реченим позитивним ставом, оне који су били изнад странака, који нису унапред били за једне а против других. Који су гледали на прилике какве заиста  јесу. И Некада је Радио Ваљево био добар пример за то. И за начин рада и и за одсуство подршке.

Колико видимо и садашњи градоначелник трпи ниске ударце са више страна. Чак и од портала који је начисто близак коалиционом партнеру. Аутори тих напада не узимају ни најмање у обзир да је градоначелник на том месту тек непуна два месеца.

Међутим градоначелник је брзоплето успео да после избора укине портал који је позитивно гледао на његову политичку личност и на његову предизборну кампању. Вероватно је потценио злоћудни обичај који се уврежио у Ваљеву: Једном противник заувек противник.

Мијо Стојкановић

.

.