Тако је било када је прошле године говорио архимандрит Михаило, игуман манастира Јовања; а ове за предавања игумана Рафаила из манастира Подмаине код Будве, и синоћ, 16. августа, када смо слушали игумана Клеопу из манастира Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима.

Игуман Клеопа је још млад човек, нема  ни четрдесет година. Доктор је теологије, професор чак шест предмета на Богословији у Сремским Карловцима. Тема предавања игумана Клеопе била је: "Не живим више ја, него Христос у мени". Ту је далекосежну реченицу, једну од најзначајнијих у хришћанској историји, написао апостол Павле у Посланици Галатима. Игуман Клеопа рекао је неколико веома важних ствари:

"Ми прво треба да изградимо себе у заједници са Христом, који је истина, љубав, доброта, праштање, вечни живот, сва наша светлост. Па када се Христос настани у нама  да га проповедамо читавом свету. Свако је мисионар на месту где се налази, и у школи и на послу и у продавници. Толико је срдаца које треба отворити за Христа. Ми Христа треба да сведочимо  свим људима, а не да  зидамо ограде око нас, или да правимо селекцију међу људима по основу њиховог материјалног стања, боје коже, нације или вере. Ми смо позвани да проповедамо Христа свим људима као љубав. Јер каже Христос: По вашој љубави познаће се да сте деца моја.

Ја чето говорим мојим вернима да немамо пуно времена - а посла много имамо - да задобијамо људе за Христа. Како каже Свети Серафим Саровски: Ако стекнеш Духа светога хиљаде око тебе ће се спасити. А ми стекавши од Христа ону љубав, хајмо да спасавамо оне који су око нас.

Драги моји, да вам кажем још пар речи: Видите да су око нас мржња и завист. Када упалимо телевизор нападну нас оне фарме и парови. То су ужасне емисије. Оне на неки начин приказују како изгледа пакао. Ту су људи затворени и они поваздан вређају једни друге.

Уместо тога ви узмите Свето писмо, наслађујте се њиме. И будите послушни вашим свештеницима, без обзира какво ви мишљење о њима имали, без обзира какав они живот водили, то је само Богу познато. Не заборавите, сви човека виде само када греши а никада када се каје. Без обзира какав свештеник био он нам даје благодат Светог духа. То ми морамо да знамо када идемо у цркву. Свештеник је у цркви за нас Христос, без обзира шта ми мислили о њему, а можда и погрешно мислимо. Када год хоћемо да осудимо свештеника или владику, клекнимо најпре испред најомиљеније иконе и помолимо се за њих. И видећете да ће благодат Духа светог све уредити како треба, неће нам допустити да се огрешимо.

После предавања за игумана Клеопу било је прегршт питања из публике. Како је некоме ко је  Христа примио у своје срце, подносити равнодушност па и одбацивање Христа од људи у окружењу?

" Наш народ је предиван, христочежњив и послушан. Нашем народу требају пастири. Међу наш народ треба изаћи. Свештеници и монаси морају да живе са нашим народом и за наш народ. Ја ћу бити апсолутно свуда где је мој народ. И нико ме у томе не може спречити, нико ми то не може забранити. Могу ме клеветати, могу ме убити, урадити било шта друго, али ја знам да је мотив мога живота предати љубав Христову свима онима који су око нас и ја од тога нећу и не могу одустати.

Дошло је време да свештеници и монаси држе до свог достојанства. Ми више нећемо молити за коју десетину цигли или који џак цемента. То време је прошло".

Како да у себи разбудимо смиреност и стрпљење, неопходне за веру и  живот са другима?

"Човек је слабо и грешно биће. Када увидимо своје грешке и видимо колико је Бог стрпљив са нама, онда ћемо и ми бити стрпљиви према брату своме. Стрпљење произилази из љубави. Како можете волети Бога кога не видите, а не волите брата свога кога видите. Ако ми стално говоримо ко си ти да мени кажеш, ко си ти да ми наређујеш, онда ту неће бити стрпљења. Биће бум - трас, низашта. А каже се: Видео сам брата свога, видео сам Бога свога.

Кроз 14 дана, 30. августа, у дворишту Духовне библиотеке говориће монах Арсеније из Острога на тему: "Куда иде човечанство?"

М. Стојкановић

.

.

.