Србија је у прошлој години грађанима на име одштете због уједа и напада паса исплатила 25 милиона евра. Ваљево је исплатило седам до осам милиона динара. То је велики новац и за Ваљево и за Републику. То се донекле може разумети само ако постоји прећутна сагласност да се зажмури на једно око пред лабавим  доказима о уједу паса, како би се најсиромашнијим а "предузимљивим" грађанима на тај начин помогло.

Држава наравно није немоћна ни пред једним проблемом, ако се одлучи да га реши и ако активира све потенцијале које има и који су за то потребни.

У Ваљеву је много паса луталица, Можете их у  великом броју видети  на  градским трговима и на главној улици. Псе луталице из прихватног азила после неколико месеци пусте  на слободу. Власници, када им  кућни љубимац досади пусте га на улицу. Ми не знамо како се то питање може решити а да Орка не дигне узбуну до неба. Држава је најјача сила на својој територији са законима и с правом да примени принуду. Има и стручне људе, па свако питање, па и проблем паса луталица, може разрешити, ако, заиста хоће.

Такође, ако неко шета пса, то мора чинити на повоцу, а пас мора имати корпу на њушци. Али има нас који сматрамо да је наш пас јединствен, апсолутно безопасан и да сви треба да му се диве, па је грехота да је стално на повуцу и с корпом на њушци. И онда тако ротвајлер нападне осмогодишњег дечака на Патом пуку за време трајања Спортског дана, када је пуно деце на игралишту, на трибинама и у парку. Срећом дечак је прошао са два плића уједа и са лакшим телесним повредама.

За велики број људи имати пса постало је ствар престижа и представе да сте тако себи прибавили отменост, припадност елитнијем делу друштва. Истина је да се ти квалитети стичу на озбиљније и теже начине. 

Све генерације желе да имају пса: младе девојке, млади брачни парови, зрели и стари људи. А многи, посебно млади, немају воље ни снаге да редовно чисте по стану иза свог љубимца, да га шетају када треба. Па онда длаке лете на све стране, а задах је као да ту не живе људи.

Није безбедан призор када видите крхку девојку како на повоцу води великог пса. У ствари пас њу вуче, а она се петама одупире о тло да би пса уопште задржала. Комично је када човек од шездесетак година и осамдесетак килограма на узици води пса који је мало већи од мачке. При томе су травњаци око зграда апсолутно незаштићени простори. Ту љубимци уживају пуну слободу за све што желе и што им је неопходно, а господари не сматрају за сходно да за њима и почисте.

Мијо Стојкановић

.